Демократско јеванђеље по Керију

Слободни избори нису нужно увод у истинску демократију, безмало пророчки је минулих дана рекао амерички државни секретар Џон Кери. И ова изјава би имала политичку тежину да шеф дипломатије САД није тај закључак поткрепио оценом да то доказују вишемесечни протести у Украјини који су довели до свргавања председника Виктора Јануковича, као и то што је египатска војска скинула са власти првог демократски изабраног председника Египта Мухамеда Мурсија.

Иако је у праву да „демократија није дефинисана искључиво изборима” и да „можете имати демократски изабрану владу, али да немате демократски утемељене реформе које вам заправо пружају пуну, практичну и функционалну демократију”, Кери и америчка спољна политика у пракси не доказују искрену приврженост овим оценама. Упркос томе што на унутрашњем плану САД представљају у највећој мери демократску и слободну земљу, на спољнополитичком плану Вашингтон користи демократију и људска права скоро искључиво као полугу за остваривање својих спољнополитичких интереса.

То доказује чињеница да су за Вашингтон украјински антивладини протести били „одраз невероватне жудње за модерношћу, променом, избором и моћи појединаца”, док је 2011. америчка администрација врло гласно ћутала када је власт сунитске краљевске породице у Бахреину, уз помоћ саудијских војника, у крви угушила антивладине протесте шиитске већине.

Разлог је јасан: долазак доскорашње опозиције на власт у Украјини значи ширење америчког утицаја у геостратешком дворишту америчког конкурента – Русије. С друге стране, евентуалне промене у Бахреину би довеле на власт шиитске политичаре, који би настојали да успоставе јаче везе са шиитским Ираном а то би била ноћна мора за САД.

Сличне разлоге Америка има и када не инсистира на демократским променама или људским правима и слободама у Саудијској Арабији и осталим заливским државама, у којима су на власти њихови верни пријатељи којима продају америчко оружје а купују јефтину нафту. Када би у народном бунту биле промењене те власти, ове земље би могле да постану независне од америчког утицаја јер имају нафтне ресурсе. С друге стране, Египат је завистан од америчке помоћи тако да и после пада Хоснија Мубарака, САД нису изгубиле моћ па чак и у време Мурсија. Ипак, у страху да исламистички покрет Муслиманска браћа неће бити тако послушан и да би из Египта могао успешно да прошири свој утицај на арапске земље у региону, Американци нису ни трепнули када је египатска војска у војном пучу свргла Мурсија а гушећи масовне протесте побила више од 600 демонстраната који су желели на улици да одбране свој глас дат Муслиманској браћи.

За Керија је тај нимало демократски потез египатске војске био „поновно успостављање демократије”. Такву оцену сигурно не би дао да је Јанукович, пре бекства из Кијева, реализовао планирану опсежну „антитерористичку” операцију којом је, како наводно указују процеурели документи бивше украјинске власти, планирао да „очисти” демонстранте са улица и то акцијом 22.000 припадника полиције и војске.

Очигледно да све велике силе, па и САД, сматрају да имају јединствено божанско виђење шта је у свету демократски чин а шта не. Тако је могуће да, по својеврсном демократском јеванђељу по Керију, у Украјини се истиче да је „имала невероватну клептократију, без истинског представљања, без гласа за опозицију, без воље да се опозиција саслуша, већ су, уместо тога, опозиционари хапшени”, док се такав сценарио у Египту представља као васпостављање демократије.

Што је најгоре, демократија широм планете суочава се са бројним изазовима. Притом ту није питање само спорног америчког извоза демократије у Авганистан и Ирак, у којима сваки дан гине на десетине цивила, већ и све присутнијег тренда да се зарад „виших циљева” демократија гура у други план, чак и у демократској Европи. Чак и западни аналитичари признају да су 2011. формирање технократских влада Марија Монтија у Италији и Лукаса Пападемоса у Грчкој представљали пораз демократије јер су те власти формиране, не као резултат воље бирача, већ под притиском Берлина и Брисела како би биле спроведене мере штедње.

Залагање за демократију је одавно посталу полуга спољнополитичког притиска а не потврда доследности вредностима. То ће се ускоро врло добро видети и то не само тако што ће Русија желети да војно заштити демократију и људска права на Криму. Наиме, већ постоје добре назнаке да ће пад Јануковича имати сличан ефекат на постсовјетски простор, као што је на арапско пролеће имало свргавање Бен Алија и Мубарака. Следећи кандидат се, судећи према америчкој штампи, већ зна – Грузија. Иако премијер Грузије Иракли Гарибашвили покушава да отопли везе са Москвом а уједно се приближи ЕУ и НАТО, то што га утицајни амерички „Форин полиси” означава као неког ко је кренуо Јануковичевим путем можда говоре више од свега.