Параноја у Подгорици

О недавним протестима у Подгорици више нико и не збори па се стиче утисак како се они нису ни догодили. Међутим, догодили су се (било на телевизији), и то као реакција на „догађање народа” у Босни.

Дигли се Босанци, не бејаху лењи Црногорци,а онда је,на велику жалост револуционара у папучама, даља ланчана реакција изостала. Другим речима, статус квоје превладао и,попут оног американског мрмота, „најавио” продужетак зиме и одлагање „балканског пролећа”.

А да се покушало, покушало се. Није важно што је бакља побуне против однарођеног режима, како га називају бунтовници, брзо планула и још брже згаснула – кано звијезда падалица кад се утули на вечерњем небу изнад Катунске нахије.

Додуше, то нипошто не значи да краткотрајни револт који се одиграо средином фебруара у Подгорици треба посматрати као безначајну појаву. Напротив. Ако ништа друго, бар је у живот враћен мит о грађанској непослушности који у Миловој Црној Гори већ дуго лежи на умору. (Још један од разлога писања овог текста.)

Како год било, протест је (мада краткотрајан), можда управо због тог свог квалитета значајан. Али и због указивања на социјалне прилике које у Монтенегру почивају на веома трошним гредама. Залуд четвртвековна постојаност власти, њено хвалисање оствареним реформамаи заклињање у света начела демократије (шта то беше?)

Свакој иоле способнијој власти би за двадесет пет година управљања земљом од једва 650.000 становника вероватно штошта пошло за руком. Рецимо да малену Црну Гору преобрази у часни и поштени Луксембург (са евентуалним примесама шведског стандарда приде). Наиме, протекло је довољно времена од првих вишестраначких избора у Црној Гори да би се нешто конкретније урадило. Уместо тога, одиграо се процес плутократизације елите у комбинацији с пауперизацијом масе што је, изгледа, првокласан рецепт за дуговечно владање транзиционим друштвима.

Наравно, не треба изоставити коперфилдовске напоре режима да створи илузију државе благостања која, ето, само што није. А онда, порука је – само аветном може пасти на памет да у амбијенту социјалног благостања диже буну против несмењивог руководства Миловог Независног Елдорада (МНЕ). Да не помињемо девијантне маргиналце гоњене неодољивом потребом да хитну који бубуљ (камен) према архитектонским инсигнијама извршне власти.

Иначе, црногорска пракса је од почетка у сукобу с теоријом Welfare State-а, што посредно говори о неспособности представника власти (али и опозиције) да изађу на крај с нагонским подмиривањем властитих потреба. Слично је и овамо горе, с тим што је тамо доле ситуација за јоту боља – што и није неки претерано велики успех ако се у обзир узму географско-демографски габарити Црне Горе (величина територије и број становника по метру квадратном).

Заправо, статистика свакодневног живота већ дуго није поуздан партнер ђетићима на власти (као да у Србији јесте), али је зато потенцијални окидач револта обичних (гневних) људи с друге стране социјалне провалије.

На концу, значај подгоричког протеста састоји се и у потврђивању нових тенденција у јавном критиковању власти диљем западног Балкана. Ево неких: грађански револт је првенствено узрокован конкретним социјалним (не)приликама; производ је „фејс-твит” комуникације која (логично) чини невидљивим његово организационо језгро; краткотрајан је, у временском погледу, што значи да се завршава пре него што је људски и започео. И редовно изазива параноичне реакције власти…

Руку на срце, овога пута је сасвим изостала параноја поводом потенцијалног организатора протеста у Подгорици. Раније би сумња обично падала на Великог брата из Београда који будно мотри и вреба погодан тренутак за почетак инвазије родне груде (безмало сваки други грађанин Србије вели да је пореклом из Црне Горе – не зна тачно место,али је ту негде око Цетиња или Берана).

Она друга параноја, о дестабилизацији система посредством ненасилних грађанских протеста, међутим,и даље опстаје. А докле ће, не знамо.

Социолог