Портрет без рама: Саша Обрадовић

„Ако је он наш заступник, уверен сам да је Србија у добрим рукама”, рекао је у једном интервјуу током спора БиХ са Србијом за геноцид, пред Међународним судом правде, професор Драгољуб Мићуновић, мислећи на Сашу Обрадовића. Многи су уверени да је Србија и у овом спору с Хрватском пред истим судом поново у добрим рукама пошто је на челу српског тима поново овај правник и дипломата. Дакле, врућ кромпир кога се не би прихватиле многе његове колеге поново је у његовим рукама. Можда спор с Хрватском нема ту тежину коју је имао онај с БиХ, али је, на овом 46-годишњем Ваљевцу ипак историјска одговорност да пред очима целокупне светске јавности, с угледним професорима које је сам окупио, успешно представи српске аргументе.

Обрадовић је прешао дуг пут од судије општинског суда у родном граду, преко војног судије, адвоката рада у Министарству спољних послова до дипломатије и специјализације међународног права. „Ја сам из парничарског краја, парничење ми је у крви”, каже у шали Обрадовић.

На свим овим пословима оставио је трага. Судија је постао у двадесет деветој, али је већ после пет година поднео захтев за разрешење републичком парламенту. Био је то за оно време, 1999. године, прилично храбар чин, толико да је његово образложење за оставку процурило у јавност. Како је тада рекао, судијски посао напушта јер не жели да судијско поштење доказује сиромаштвом, а у оставци је написао и како су затвори резервисано само за сиротињу.

Врло кратко после тога се бавио адвокатуром, да би затим на конкурсу био примљен у МСП. Од тада практично почиње његова везаност за међународно право и Суд правде, али и прихватање послова које нико други није хтео да ради. Први пут се пред Судом у Хагу појавио по тужби СРЈ против земаља НАТО-а за бомбардовање, али његов први „прави” случај била је босанска тужба. Тешког посла коагента професору Радославу Стојановићу прихватио се, иако су то одбили сви други београдски професори пошто се веровало да ће Србија извесно бити осуђена за геноцид у Сребреници. После два месеца невероватне борбе и даноноћног рада, Суд је пресудио да Србија није крива за геноцид, већ да је пропустила да га спречи.

Иако ће се данас појавити многи критичари који овакву судску одлуку сматрају поразом Београда, истина је сасвим другачија. У том тренутку то је био велики успех Србије, а име Саше Обрадовића ушло је у уџбенику доказивања пред МСП-ом који је урадио британски Институт за међународно и упоредно право.

Потом је опет био на челу једног тима с Милошем Јовановићем с Правног факултета који се бавио истраживањем шта Србија да ради после проглашења независности Косова. Иако су позвали неке своје колеге, нико није желео да се прикључи.

После свега за шефа српског тима се може слободно рећи да је човек од угледа у круговима стручњака за међународно право. О томе можда најбоље говори податак да га правни саветници амбасада акредитованих у Хагу изабрали за председавајућег неформалне дипломатске групе Пријатељи Међународног кривичног суда, а један је и од суоснивача Клуба за међународно право који је ове године почео с радом у Хагу. Ни то није све. Обрадовић је и успешан прозни писац. Објавио је већ шест романа.

Јелена Церовина