Поделе због украјинске кризе

Криза у Украјини довела је свет, судећи према таблоидима, безмало на ивицу Трећег светског рата. Али, колико год се понекад медији трудили да представе ситуацију драматично, нико од озбиљних посматрача ситуације не прогнозира сукоб великих сила, односно да би САД или НАТО кренули на руске трупе на украјинској територији. Упркос томе, украјинска криза је заиста најјачи геополитички потрес у минулој деценији и показатељ да пад „гвоздене завесе” није значио и пад завесе на старој геополитичкој позорници на којој велике силе одмеравају снаге на војни начин уз јасно одређивање области које су од њиховог геостратешког значаја. С друге стране, ова криза је показала да је свет ипак мултиполаран у којем делује поприлична гужва интереса, који разбијају већ устаљене савезе на Западу и на Истоку.

Питање како да Запад одговори на то што су Руси ефективно преузели контролу над Кримом – отворено је продубило раздор међу државама чланицама Европске уније, а самим тим и међу чланицама НАТО-а. Американцима се ни мало не свиђа што су Руси преузели њихову реторику и аргументацију коришћену уочи бомбардовања СР Југославије 1999, али се ни одређеном броју земаља ЕУ не допада што су Американци спремни да оштрим санкцијама притисну Русију, без обзира што би то Европљанима испоставило висок рачун.

Немачка, предводи земље „голубове” међу којима су Холандија, Белгија, Аустрија и Словенија, које се залажу за дипломатију а не санкције. С друге стране, Шведска, Пољска и балтичке земље чине „антируски јастребове” односно „проамерички” блок. Премда амерички медији желе да представе како и Немачка подржава ставове САД, истина је другачија. Берлин жели да осигура своје, али и интересе ЕУ који су везани за Русију. Не само што Немачка и ЕУ из Русије увозе 25 одсто свог укупног увоза гаса и нафте, већ у Русији послује око 6.000 немачких компанија, а извоз робе из Немачке у Русију је за око 2,1 милијарду евра виши него у супротном правцу. Због свега тога, Немачка стопира све покушаје да ЕУ и НАТО казне Русију финансијским и економским санкцијама.

Међу партнерима у ЕУ и НАТО минуле недеље најсмешнија је испала Велика Британија чији шеф дипломатије Вилијам Хејг се својски трудио да буде најоштрији у осуди и претњама Русији. Колико заиста Лондон намерава да казни Москву, случајно или не, открили су британски фоторепортери који су фотогорафисали једног од чланова кабинета Дејвида Камерона док је у руци имао нацрт одлуке британске владе у којој се јасно видело да Британија ни по коју цену не жели санкције против Русије. Званични Лондон не жели да призна да сматра да би директним санкцијама Русији заправо само изгубио милијарде долара, које британске банке и инвестиционе куће радо примају од руских олигарха.

Док Москва мање-више зна шта да очекује од ЕУ и САД, фокус њене забринутости је више окренут ка Истоку. Досад је Кина скоро традиционално гласала, као и Русија, у Савету безбедности Уједињених нација. Али, сада је ситуација другачије. Украјинска криза долази у тренутку када Кина настоји да избалансира своје односе са САД тако да не би волела да због односа са Русијом то тек тако поремети. Осим тога, многима у Пекингу је засигурно запарало уши када су од Путина лично чули да свака нација има право на самоопредељење, односно да ако је то омогућено косовским Албанцима зашто не би било и Криму.

Став „ако може Косово, може и Крим” далеко је од традиционалног кинеског инсистирања на суверенитету и територијалном интегритету држава, јер не би волели да им неко каже да су пристали на самоопредељење руске мањине у украјинској аутономној области Крим па „ако може Крим, може и Тибет, а онда може и Тајван”. Онда би се неко одједном забринуо и за Ујгуре у кинеској провинцији Синђијанг, који тврде да су прогањани као муслиманска мањина.

Стога не чуди што је још 24. фебруара став Пекинга био да „поштује одлуке украјинског народа” чиме није подржала став Москве да је у Кијеву био државни пуч и да је нова украјинска влада нелегитимна. Тада питање Крима још није било актуелно, али мудри Кинези знали су шта се спрема тако да је у Њујорку њихов дипломата средњег ранга изложио овај став, који заправо осликава вишедеценијско инсистирање Кине да ниједна земља не сме да се меша у унутрашње послове друге земље.

Како би се заштитила од тога да било ко осети да има морално право да се меша у њене унутрашње послове, Кина се овим принципом водила и по питању нуклеарних програма Северне Кореје и Ирана или ратова у Судану или Сирији. И Пекинг се тог принципа неће одрећи па и по цену да жртвује стабилно савезништво са Москвом у Савету безбедности.

А руско-кинеско савезништво је досад било изузетно стабилно и то не само када су западне земље покушавале да под велом инсистирања на демократији и људским правима заправо мешају у њихову унутрашњу политику. Тај савез је био јак и када је требало, на пример, Русија да подржи Кину у томе да спречи Запад да осуде кршења људских права у Зимбабвеу и Мјанмару где посао цвета за кинеске фирме. С друге стране, Пекинг је истрпео жестоке критике арапског света када је три пута заједно са Москвом ставио вето на резолуције Савета безбедности којима је требало да буде осуђен режим сиријског председник Башара ел Асада.

Чак и ако се занемаре огромни кинески послови склопљени у Украјини, Кина ипак не може да прогута то да туђа војска преузме територију суверене земље јер би то поставило преседан који би некад могао да буде искоришћен и у случају Кине. Због тога Путина мање погађа то што Обама исмева његове речи од тога што његов кинески колега Си Ђипинг инсистира на међународном посредовању у Украјини, односно да Руси не решавају ситуацију сами.

Кина се понаша као права глобална сила, чији су интереси компликовани и зарад којихје спремна да уздрма дипломатско савезништво са Русијом, баш као што је Немачка на то спремна у оквиру ЕУ и НАТО.