Охладите реторику

Александар Вучић вероватно има разлога да каже да не треба потценити опасност од екстремизма, да су Србији потребни мир и стабилност, а не рушење, спаљивање и немири и да један дан нереда може да врати земљу десет година уназад.

Немири у Украјини су нам ионако, ни кривима ни дужнима, већ нанели извесну штету. Светски медији јављају да су главни амерички инвестициони стратези прошле седмице највећим клијентима саветовали да крешу планове за улагања, не само на украјинско и руско, већ и на турско и друга „нова тржишта” у која спада и наше.

Али да ли је добра идеја да први потпредседник Владе Србије поручује „нека иду ван Србије” они који „Украјину у Србији хоће мотикама, снајперима и пушкама”?

Повод је нашао у речима Борка Стефановића после Кијева и Босне: „Србији прете босански и украјински сценарио социјалног бунта ако напредњаци остану на власти.” Демократска странка се није дистанцирала од те тврдње, иако није ни позивала на протесте.

Неко ће рећи да је на провокацију одговорено провокацијом, и да су изборним кампањама својствени јака реторика, хипербола и запаљив говор. Све је то тачно, као што је тачно и оно на шта је „Политика” јуче указала: да су последњих деценија практично све странке у Србији, и леве и десне, плашиле бираче бедом, насиљем и ратом. Као што је тачно да слично раде све странке у свим земљама света, укључујући и богатије и срећније од наше.

Свеједно. Александар Вучић је моћнији од других политичара и мора да пази да га реторика противника не повуче у вртлог. Слати некога ван Србије, макар само на речима и у жару кампање, ни у ком случају не може бити добро.

Прилика је да ће Вучић ускоро носити највећи политички терет у држави. Сам признаје да ће му после избора бити потребан снажан мандат и најшира могућа подршка за најтеже привредне и социјалне резове. Његови и наши проблеми су овде и овде се морају решавати, а не извозити.

Препадање људи „мрачним деведесетим” успешно је годинама коришћено против Вучића, али то је разлог више да сам не подлеже сличним искушењима. Како ће Србија другачије да изађе из зачараног круга подела и претњи?

Србија не би била боља и срећнија земља да из ње оду Борко Стефановић и Драган Ђилас. Али би Ђилас можда данас био срећнији човек, да се ономад на власти борио за независност медија, као што се на речима бори сада, када је слаб и у опозицији.

Као што Вучић мора да мисли о томе да ће му за реформе бити потребан пристанак и оних који неће гласати за њега, и да је власт променљива категорија. И да то стално има на уму, чак и када га кампања повуче.