Ohladite retoriku

Aleksandar Vučić verovatno ima razloga da kaže da ne treba potceniti opasnost od ekstremizma, da su Srbiji potrebni mir i stabilnost, a ne rušenje, spaljivanje i nemiri i da jedan dan nereda može da vrati zemlju deset godina unazad.

Nemiri u Ukrajini su nam ionako, ni krivima ni dužnima, već naneli izvesnu štetu. Svetski mediji javljaju da su glavni američki investicioni stratezi prošle sedmice najvećim klijentima savetovali da krešu planove za ulaganja, ne samo na ukrajinsko i rusko, već i na tursko i druga „nova tržišta” u koja spada i naše.

Ali da li je dobra ideja da prvi potpredsednik Vlade Srbije poručuje „neka idu van Srbije” oni koji „Ukrajinu u Srbiji hoće motikama, snajperima i puškama”?

Povod je našao u rečima Borka Stefanovića posle Kijeva i Bosne: „Srbiji prete bosanski i ukrajinski scenario socijalnog bunta ako naprednjaci ostanu na vlasti.” Demokratska stranka se nije distancirala od te tvrdnje, iako nije ni pozivala na proteste.

Neko će reći da je na provokaciju odgovoreno provokacijom, i da su izbornim kampanjama svojstveni jaka retorika, hiperbola i zapaljiv govor. Sve je to tačno, kao što je tačno i ono na šta je „Politika” juče ukazala: da su poslednjih decenija praktično sve stranke u Srbiji, i leve i desne, plašile birače bedom, nasiljem i ratom. Kao što je tačno da slično rade sve stranke u svim zemljama sveta, uključujući i bogatije i srećnije od naše.

Svejedno. Aleksandar Vučić je moćniji od drugih političara i mora da pazi da ga retorika protivnika ne povuče u vrtlog. Slati nekoga van Srbije, makar samo na rečima i u žaru kampanje, ni u kom slučaju ne može biti dobro.

Prilika je da će Vučić uskoro nositi najveći politički teret u državi. Sam priznaje da će mu posle izbora biti potreban snažan mandat i najšira moguća podrška za najteže privredne i socijalne rezove. Njegovi i naši problemi su ovde i ovde se moraju rešavati, a ne izvoziti.

Prepadanje ljudi „mračnim devedesetim” uspešno je godinama korišćeno protiv Vučića, ali to je razlog više da sam ne podleže sličnim iskušenjima. Kako će Srbija drugačije da izađe iz začaranog kruga podela i pretnji?

Srbija ne bi bila bolja i srećnija zemlja da iz nje odu Borko Stefanović i Dragan Đilas. Ali bi Đilas možda danas bio srećniji čovek, da se onomad na vlasti borio za nezavisnost medija, kao što se na rečima bori sada, kada je slab i u opoziciji.

Kao što Vučić mora da misli o tome da će mu za reforme biti potreban pristanak i onih koji neće glasati za njega, i da je vlast promenljiva kategorija. I da to stalno ima na umu, čak i kada ga kampanja povuče.