Трајни мир – вечни сан Јоко Оно

 Специјално за „Политику”

Сиднеј – Њено име значи „дете океана”. Отац јој је био потомак самураја, пијаниста у младости, а потом банкар. Рођена је у Јапану, преживела је ватрено бомбардовање Токија у Другом светском рату, али је добар део живота ипак провела у САД. Многима је пре свега позната као жена и уметнички сапутник Џона Ленона. На прагу девете деценије живота, Јоко Оно је и сама симбол једног правца у уметности – концептуализма и идеје у служби активизма. Ретроспективна изложба у Музеју савремене уметности у Сиднеју, под називом „Рат је завршен” која се временски поклопила са оном у аустријском градићу Кремсу, само је једна у серији манифестација које указују на трајну актуелност њених порука.

Јоко Оно је све само не сентиментална. Некоме ко се одувек активно супротстављао пасивном доживљају уметности то је истински немогуће. У говору одржаном на отварању ретроспективе њених радова, бивши судија Врховног суда Аустралије и борац за људска права Мајкл Кирби, подсетио је да је Оно одувек желела да буде учесник, као што данас жели да они који посматрају њено дало понесу у себи делић облака, или да обесе своју поруку о дрво жеља. Јер, пасивност оправдава рат и насиље.

Облаци су за Јоко Оно симбол. У ратном збегу, проводила је сате са млађим братом замишљајући да су облаци храна које није било. У инсталацији „Шлемови, небески мир” (2001–2014), шлемови обешени о таваницу су напуњени делићима слагалице за слику неба. Позив упућен посетиоцима сиднејског музеја да свако понесе по један део израз је наде да ће се једнога дана вратити како би заједно саставили неко ново небо.

Дрво жеља које помиње господин Кирби јесте инсталација чији назив има за Јапанце, као и за Аустралијанце, архетипски призвук. За прве, јер се дрво жеља налази у дворишту сваког шинто храма; за друге, јер је преузето из прича уз које одрастају деца. Јоко Оно је тај пројекат започела још 1996. године и он се још шири. До сада је прикупила преко милион листића са исписаним жељама. Један број је већ укопан испод светлосне куле у близини Рејкјавика, назване „Замисли мир”, по чувеној песми Џона Ленона. У Музеју савремене уметности у Сиднеју постављено је не једно дрво жеља, већ шест. Као и у њујоршком Музеју савремене уметности, на Стенфорд Универзитету у Калифорнији, у Лондону, Сент Луису, Вашингтону, Сан Франциску, Токију, Венецији и Даблину, то је домаћа младица, овога пута еукалиптуса са мирисом лимуна. Што је време више одмицало, папирићи обешени о гране су све више подсећали на цветну крошњу, на пролеће, на почетак. „Сва моја дела су својеврстан облик прижељкивања”, каже Јоко Оно.

Колико борац за мир, она је толико и борац против сексизма, али и табуа везаних за људско тело. Многи њени радови указују на прикривену, али сталну агресију према женама. Инсталација „Додирни ме III” (2008), на пример, састоји се од делова женског тела израђених од силикона и изложених у омањим дрвеним кутијама, на пиједесталу. Са једне стране је постављена чинија са водом и упутством посетиоцима да поквасе прсте, а онда благо додирну „тело”. Када је први пут било изложено у Њујорку, улегнућа и рупе који су на њему убрзо настали подстакли су власника галерије да предложи да се тај експонат повуче. Оно је одбила, оставивши га да сведочи о насиљу које је за многе жене свакодневица. Најпознатији од свих радова је ипак перформанс „Cut piece”, који је Оно први пут извела у Кјоту 1964. године. За време париског перформанса када је уметница већ имала 70 година, публика је одсецајући комадиће одеће обнажила и смежурану кожу на њеном трбуху. Питање старења, рањивости, достојанства, поверења, као и дијапазона реакције публике, сва су дотакнута у овој компилацији.

Кратки филмови које је Јоко Оно снимила средином шездесетих, док је сарађивала са групом „Флуксус”, неке у сарадњи са Леноном, приказивани су свако вече на фасади музеја, преко пута сиднејске опере. Међу њима су били „Трептај” у ком камера, као синоним за људско око, поставља питање доживљаја стварности или тумачења, затим „Једна (шибица)”, рефлексија на краткотрајност живота, као и „Гузе”, из серије демистификација људског тела.

Крајем 2002. године, Јоко Оно је установила Ленон-Оно награду за мир у висини од 50.000 долара, која се сваке друге године додељује уметницима у регионима захваћеним конфликтом. Она сама добитник је многих признања, између осталог, Златног лава за животно дело на венецијанском Бијеналу (2000), као и највише аустријске награде у области савремене примењене уметности, која носи име Оскара Кокошке (2012).

У августу 2011. Јоко Оно је урадила документарни филм о Бед-Инс перформансу са Леноном, бесплатно доступном на „Јутјубу”, као саставни део њеног веб-сајта „Замисли мир”. Годину дана касније, Пол Мекартни је изјавио да је не криви за распад „Битлса”, као и да је инспирисала многе Ленонове постбитлси радове. Пионирска улога Јоко Оно у синтези поп арта и авангарде је данас широко призната.