Оде село преко океана

Руски Крстур – Као што су Русини пре непуна три века напуштали своју постојбину Закарпатје и у потрази за бољим условима живота насељавали панонску равницу, тако се у последње две деценије, из истих разлога, у све већем броју исељавају из Србије. Само из Руског Крстура, у којем живи више од једне трећине од шеснаест хиљада припадника ове националне заједнице, колико их има у нашој држави, годишње у бели свет, највероватније заувек, одлази двадесетак породица.

Према непотпуним подацима локалне власти, од почетка деведесетих година прошлог века Руски Крстур је напустило око 400 фамилија русинске националности. Њихово крајње одредиште је углавном Канада и то непрегледна и скоро ненастањена територија северног дела те земље, где добијају дозволе за стални боравак, посао, па и новчану помоћ да заснују нова огњишта. И Аустралија је континент на коме је насељен знатан број Русина, не само из Руског Крстура већ и из других војвођанских места.

Први талас одлазака русинских породица преко океана догодио се почетком деведесетих година прошлог века, што због опште кризе и неизвесности услед ратних збивања у окружењу, а понајвише – како су тада, а и касније, говорили многи исељеници – са жељом да на западу обезбеде већи стандард и удобнији живот. Пошто су се први исељеници, изгледа, добро снашли на свом новом станишту, за њима су пут канадских области Саскачиван и Кичинер кренуле нове групе и то углавном млађих породица из кулске општине. Томе је у великој мери допринео и један свештеник, Русин, такође из Руског Крстура, парох гркокатоличке цркве у Норт Батлефорду, који се труди да сваком свом придошлом земљаку из Војводине обезбеди дочек и почетне услове за опстанак.

Према мишљењу упућених у разлоге све израженије миграције припадника ове мањинске заједнице, у питању су искључиво економски мотиви. Јер, познато је да су Русини надасве вредни, радни и штедљиви људи који се не могу помирити са просечношћу живљења, па је отуда и све већи број оних који одлазе „преко баре“. Отуда је на многим кућама у овом селу истакнут оглас о продаји домаћинства, са окућницом, њивама и пољопривредном механизацијом, по знатно нижој цени.

Од Јозефине Дервишевић која је пре скоро шест година напустила кућу у Руском Крстуру и посао новинара у ТВ Нови Сад, да би се с породицом стално населила у Канади, сазнајемо да влада те земље придошлицама омогућује низ услова како би обезбедила што више становништва и радне снаге на својим ненастањеним територијама. Како каже за „Политику“, не жали што је отишла нити што је целокупну имовину продала за износ нешто већи од суме која је њеној фамилији била потребна за авионске карте до Торонта. Сада у Канади зарађује два до три долара на сат, колико имају и њени синови на пословима у једној хладњачи.

Мада се до сада нико озбиљније није бавио проблемом исељавања Русина, у институцијама ове националне заједнице изражавају забринутост. Зато ће, кажу у Месној заједници у Руском Крстуру, један од стратешких интереса у наредном периоду бити заустављање овог процеса. Јер, уколико се миграција настави досадашњом динамиком, ово село у бачкој равници познато, поред осталог, по повртарству и занатству – могло би да опусти.