Где смо ми у тој причи

Солун – Из великог светског албума покретних слика 21. века, који се ових дана с пажњом „листа” у препуним дворанама 16. Међународног фестивала документарног филма у Солуну, дискретно, али убедљиво, извирују и наше слике.

Српских документараца нема у богатим фестивалским програмима с филмовима који сведоче о човековом путовању кроз живот, о крхким људским правима, злосрећним судбинама, неправдама, али и борбама за исправљање неправди. Али, приљежан гледалац лако ће их пронаћи на „ДОК маркету”. На тој разноврсној и добро посећеној филмској пијаци, што солунски фестивал чини привлачним за купце документарних филмова, који њима пуне своје биоскопске и телевизијске програме, нема ниједног нашег дистрибутера или телевизијског посленика.

И баш ту, „натрчала” сам на филм „Векне хлеба и риба”. Гледам и очима не верујем – филм је шпански, ауторка је Шпањолка Ирене М. Борего, а већ у првим кадровима видим малу, веома стару српску православну цркву, негде у срцу шумовите и брдовите и напуштене сеоске Србије, и видим испошћено, а смирено лице црквењака који о њој свакодневно брине и чува је. Тек на одјавној шпици прочитах му име – Мирко Глушчевић, и име младог свештеника, оца Милована Вујовића, и старице Софије Богдановић, сеоске житељке.

Плакат филма „Векне хлеба и риба” Ирене М. Борего

Овај филм тишине и неке посебне узвишености у свеукупној атмосфери која се сликом а не буком ствара, прави је филмски есеј о истрајности, свакодневном раду и вери, сниман с великим поштовањем и пажњом и с детаљним задирањем у саму суштину српске православне заједнице. У суштину и лик Мирка, који сваки дан отвара цркву и уз снажну посвећеност и стрпљење припрема све детаље за свештеничку службу. Ирене Борега приближава гледаоцу и духовност и мистицизами црквењака и свештеника, молитву с вером и преданошћу, и људе који се окупљају у цркви, можда баш као последица Миркове упорности и преданог рада.

Борега је ауторка из снажно католичке земље, у дивном филму бави се српском православном заједницом – довољан разлог да окренем број телефона одштампан у каталогу „ДОК маркета”. Да, филм је сниман у околини Пожеге, одговара у слушалицу шпанска продуценткиња, а Ирене је 2008. године први пут дошла у Србију, на Кустендорф фестивал, где је присуствовала мајсторским радионицама Емира Кустурице, Никите Михалкова и Фатиха Акина. После тога пожелела је да у Србији сними филм. И снимила га је, и приказује га на светским филмским фестивалима...

Охрабрена квалитетом филма „Векне хлеба и риба”, „копам” даље по документаристичкој „пијаци” и под именом Србија проналазим филм „Позориште из кутије за ципеле” Предрага Радоњића. Као продуцент потписана је асоцијација „Српско слово”, уз ауторово име наведено је и Дом културе Чаглавица, Грачаница, Србија.

У уводу, духовити глумачки монолог, а потом убедљива, динамична и ритмична горко-слатка, апсурдна, али и потресна прича о позоришту које је постало живот и о животу који је постао позориште. Другим речима, Радоњићев филм је узбудљиви документ о прогнаној Српској драми Народног позоришта у Приштини, у којем се отварају питања: како изгледа рад протераног позоришта из једног у други град подељен барикадама, каква је улога уметничког чина у етнички подељеном друштву, колико је култура потребна изолованим људима којима су ускраћена основна права, каква је судбина уметника у сукобу народа, политика и митова...

Радоњићев филм нуди визуелне одговоре, уз употребу асоцијативних слика из косовскометохијске стварности (од бомбардовања, Кушнера у хеликоптеру, мартовских догађаја 2004. и декларације независности Косова 2008, па све до данас), кроз разговор с главним протагонистом (недавно смењеним) директором Српске драме Ненадом Тодоровићем, редитељем представа које се играју у двориштима, међу рушевинама, пред једном баком или часним сестрама, у том надреалном и апсурдном амбијенту у којем је егзистенцијалистички театар постао театар пуке егзистенције. У свету бола, бесмисла, изолованости, усамљености и угрожености, у којем живе и глумци и њихова публика.

Филм „Позориште из кутије за ципеле” Предраг Радоњић (рођен у Ужицу, магистар књижевности, писац и већ дуже време новинар на Косову) је снимао широм Косова и Метохије, у Митровици, Приштини, Пећи, Призрену, Грачаници... и свуда се огледа та застрашујућа слика 21. века. Али, огледа се и снага Тодоровићевих представа, снага уметничког делања ансамбла и заједничког крика оних који не желе да се прилагоде околностима које им одређују судбину. Изврстан филм.

Сликама крајње необећавајућег 21. века, на свој начин и са својим новим филмом „Обећање” (српско-белгијска копродукција), придружује се и српски документариста Жељко Мирковић („Мухарем, Музика– очи живота”, „Дуг пут кроз балканску историју”, „Косовски дневник”, „21 секунд”, „Други сусрет”, „Оженићу цело село”). Заједно с продуцентом Душаном Гајићем, Мирковић учествује у пичинг сесијама пред иностраним дистрибутерима и продуцентима на документаристичком форуму. За пројекат „Обећање” постоји интересовање, јер је реч о документаристичкој бајци о визији и страсти, о причи о правом малом чуду које је задесило напуштено село на истоку Србије (Рогљево).

Један француски брачни пар баш је ту нашао рај на земљи, идеално место за срећу и живот. Наочиглед неколико преосталих стараца и старица што у селу још живе, настанили су се, засадили винову лозу и на традиционалан начин почели да производе вино. Жеља им је да са својим домаћим, српским „вранцем” конкуришу и на француском тржишту. А како се из филма види, француски власници продавница вина и даље су пуни предрасуда и неповерења према Србији. Како да својим клијентима нуде вино из земље о којој се и даље лоше прича.

-----------------------------------------------------------

Сулејмане, ожени ме

Из филма „Кисмет“ 

Једна од најпосећенијих пројекција на фестивалу била је када се приказивао филм „Кисмет” (судбина) грчке ауторке Нине Марије Пашалиду. Филм осветљава и расплиће тајну успеха турских сапуница код милионског гледалишта Блиског истока, северне Африке, Балкана и Азије, указујући и на утицај на буђење свести о женским правима широм ових поднебља.

„Кисмет” сведочи и како је феноменалан успех најгламурознијих актера турске индустрије забаве надишао религијске и културне разлике и како је рушење табуа у овим сапунским операма помогло женама региона да трансформишу своје животе. О свему томе сведоче актери снимљени у Каиру, Абу Дабију, Истанбулу, Атини, Софији, Мостару, али и најпопуларније глумачке звезде, сценаристи и редитељи серијала, социолози и стручњаци за медије.