Gde smo mi u toj priči

Solun – Iz velikog svetskog albuma pokretnih slika 21. veka, koji se ovih dana s pažnjom „lista” u prepunim dvoranama 16. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Solunu, diskretno, ali ubedljivo, izviruju i naše slike.

Srpskih dokumentaraca nema u bogatim festivalskim programima s filmovima koji svedoče o čovekovom putovanju kroz život, o krhkim ljudskim pravima, zlosrećnim sudbinama, nepravdama, ali i borbama za ispravljanje nepravdi. Ali, prilježan gledalac lako će ih pronaći na „DOK marketu”. Na toj raznovrsnoj i dobro posećenoj filmskoj pijaci, što solunski festival čini privlačnim za kupce dokumentarnih filmova, koji njima pune svoje bioskopske i televizijske programe, nema nijednog našeg distributera ili televizijskog poslenika.

I baš tu, „natrčala” sam na film „Vekne hleba i riba”. Gledam i očima ne verujem – film je španski, autorka je Španjolka Irene M. Borego, a već u prvim kadrovima vidim malu, veoma staru srpsku pravoslavnu crkvu, negde u srcu šumovite i brdovite i napuštene seoske Srbije, i vidim ispošćeno, a smireno lice crkvenjaka koji o njoj svakodnevno brine i čuva je. Tek na odjavnoj špici pročitah mu ime – Mirko Gluščević, i ime mladog sveštenika, oca Milovana Vujovića, i starice Sofije Bogdanović, seoske žiteljke.

Plakat filma „Vekne hleba i riba” Irene M. Borego

Ovaj film tišine i neke posebne uzvišenosti u sveukupnoj atmosferi koja se slikom a ne bukom stvara, pravi je filmski esej o istrajnosti, svakodnevnom radu i veri, sniman s velikim poštovanjem i pažnjom i s detaljnim zadiranjem u samu suštinu srpske pravoslavne zajednice. U suštinu i lik Mirka, koji svaki dan otvara crkvu i uz snažnu posvećenost i strpljenje priprema sve detalje za svešteničku službu. Irene Borega približava gledaocu i duhovnost i misticizami crkvenjaka i sveštenika, molitvu s verom i predanošću, i ljude koji se okupljaju u crkvi, možda baš kao posledica Mirkove upornosti i predanog rada.

Borega je autorka iz snažno katoličke zemlje, u divnom filmu bavi se srpskom pravoslavnom zajednicom – dovoljan razlog da okrenem broj telefona odštampan u katalogu „DOK marketa”. Da, film je sniman u okolini Požege, odgovara u slušalicu španska producentkinja, a Irene je 2008. godine prvi put došla u Srbiju, na Kustendorf festival, gde je prisustvovala majstorskim radionicama Emira Kusturice, Nikite Mihalkova i Fatiha Akina. Posle toga poželela je da u Srbiji snimi film. I snimila ga je, i prikazuje ga na svetskim filmskim festivalima...

Ohrabrena kvalitetom filma „Vekne hleba i riba”, „kopam” dalje po dokumentarističkoj „pijaci” i pod imenom Srbija pronalazim film „Pozorište iz kutije za cipele” Predraga Radonjića. Kao producent potpisana je asocijacija „Srpsko slovo”, uz autorovo ime navedeno je i Dom kulture Čaglavica, Gračanica, Srbija.

U uvodu, duhoviti glumački monolog, a potom ubedljiva, dinamična i ritmična gorko-slatka, apsurdna, ali i potresna priča o pozorištu koje je postalo život i o životu koji je postao pozorište. Drugim rečima, Radonjićev film je uzbudljivi dokument o prognanoj Srpskoj drami Narodnog pozorišta u Prištini, u kojem se otvaraju pitanja: kako izgleda rad proteranog pozorišta iz jednog u drugi grad podeljen barikadama, kakva je uloga umetničkog čina u etnički podeljenom društvu, koliko je kultura potrebna izolovanim ljudima kojima su uskraćena osnovna prava, kakva je sudbina umetnika u sukobu naroda, politika i mitova...

Radonjićev film nudi vizuelne odgovore, uz upotrebu asocijativnih slika iz kosovskometohijske stvarnosti (od bombardovanja, Kušnera u helikopteru, martovskih događaja 2004. i deklaracije nezavisnosti Kosova 2008, pa sve do danas), kroz razgovor s glavnim protagonistom (nedavno smenjenim) direktorom Srpske drame Nenadom Todorovićem, rediteljem predstava koje se igraju u dvorištima, među ruševinama, pred jednom bakom ili časnim sestrama, u tom nadrealnom i apsurdnom ambijentu u kojem je egzistencijalistički teatar postao teatar puke egzistencije. U svetu bola, besmisla, izolovanosti, usamljenosti i ugroženosti, u kojem žive i glumci i njihova publika.

Film „Pozorište iz kutije za cipele” Predrag Radonjić (rođen u Užicu, magistar književnosti, pisac i već duže vreme novinar na Kosovu) je snimao širom Kosova i Metohije, u Mitrovici, Prištini, Peći, Prizrenu, Gračanici... i svuda se ogleda ta zastrašujuća slika 21. veka. Ali, ogleda se i snaga Todorovićevih predstava, snaga umetničkog delanja ansambla i zajedničkog krika onih koji ne žele da se prilagode okolnostima koje im određuju sudbinu. Izvrstan film.

Slikama krajnje neobećavajućeg 21. veka, na svoj način i sa svojim novim filmom „Obećanje” (srpsko-belgijska koprodukcija), pridružuje se i srpski dokumentarista Željko Mirković („Muharem, Muzika– oči života”, „Dug put kroz balkansku istoriju”, „Kosovski dnevnik”, „21 sekund”, „Drugi susret”, „Oženiću celo selo”). Zajedno s producentom Dušanom Gajićem, Mirković učestvuje u pičing sesijama pred inostranim distributerima i producentima na dokumentarističkom forumu. Za projekat „Obećanje” postoji interesovanje, jer je reč o dokumentarističkoj bajci o viziji i strasti, o priči o pravom malom čudu koje je zadesilo napušteno selo na istoku Srbije (Rogljevo).

Jedan francuski bračni par baš je tu našao raj na zemlji, idealno mesto za sreću i život. Naočigled nekoliko preostalih staraca i starica što u selu još žive, nastanili su se, zasadili vinovu lozu i na tradicionalan način počeli da proizvode vino. Želja im je da sa svojim domaćim, srpskim „vrancem” konkurišu i na francuskom tržištu. A kako se iz filma vidi, francuski vlasnici prodavnica vina i dalje su puni predrasuda i nepoverenja prema Srbiji. Kako da svojim klijentima nude vino iz zemlje o kojoj se i dalje loše priča.

-----------------------------------------------------------

Sulejmane, oženi me

Iz filma „Kismet“ 

Jedna od najposećenijih projekcija na festivalu bila je kada se prikazivao film „Kismet” (sudbina) grčke autorke Nine Marije Pašalidu. Film osvetljava i raspliće tajnu uspeha turskih sapunica kod milionskog gledališta Bliskog istoka, severne Afrike, Balkana i Azije, ukazujući i na uticaj na buđenje svesti o ženskim pravima širom ovih podneblja.

„Kismet” svedoči i kako je fenomenalan uspeh najglamuroznijih aktera turske industrije zabave nadišao religijske i kulturne razlike i kako je rušenje tabua u ovim sapunskim operama pomoglo ženama regiona da transformišu svoje živote. O svemu tome svedoče akteri snimljeni u Kairu, Abu Dabiju, Istanbulu, Atini, Sofiji, Mostaru, ali i najpopularnije glumačke zvezde, scenaristi i reditelji serijala, sociolozi i stručnjaci za medije.