И после Толета Толе

До пре неколико месеци, против њега су били готово сви. Сада су за њега апсолутно сви. Ту тајну вечног преживљавања седамдесетпетогодишњег председника Фудбалског савеза Србије Томислава Караџића волели би да одгонетну српски политичари, па да им свака скупштина буде као Толетова од пре неки дан, да за њих гласа 100 одсто делегата, као у родном селу Ким Џонг Ила.

Затражио је Толе самоуверено од свих присутних фудбалских парламентараца да се изјасне о његовој најављеној оставци која се, јелте, у међувремену негде загубила, у егзотичним играма које се одвијају ван фудбалских стадиона.

На тим утакмицама – таква су правила већ деценијама – нема гледалаца, судија ни делегата. Зато Толе Караџић те утакмице добија, још из доба када је водио фудбалски клуб Спартак осамдесетих година прошлог века, до времена када је управљао Фудбалским савезом Војводине, Партизаном, и коначно, Србијом...

Толе зна ко је притиснуо дугме да га поново обожавају, те је, насмејавши се свима у лице, поручио: хајде, јунаци фудбалски, да видимо ко је то против вечног мене. На ноге лагане је одмах скочио Звездан Терзић, узгред, стари и искрени Толетов непријатељ, који, међутим, такође добро зна ко је притиснуо дугме којим се Толе од страшила, по ко зна који пут волшебно претвара у незаменљивог фудбалског радника.

Терза је затражио да се, када је коначно демонстрирана српска фудбалска слога, о Толетовом одласку никако не гласа. Терза је, наиме, препредени фудбалски вук и никад се не зна шта делегатима у судбоносном тренутку, може пасти на памет. Али, Толе је у зауставном времену, одлучно и бескомпромисно, своје поверење понудио на послужавнику, знајући да ће се многи који гласају за њега, касније сами угристи за руку.

У испреплетаној мрежи политичких интереса у клубовима, менаџера који шурују са подземљем, уз навијачке вандалске групе који раде за ове прве, за ове друге и за ове треће, Толе се, боксерски грађен, сналази боље од Кристијана Роналда.

Дан када ће Толе отићи свакако мора доћи, ма шта о тој субверзивној идеји мислили фудбалски кланови, политичари и биологија. Хоће ли, међутим, Толетово повлачење, а очекује се у овом веку, бити и коначни крај српске фудбалске епопеје, због које дечаци са очевима више не долазе на стадионе, како би на терену тражили неког новог дриблера, који ће им учинити детињство бајковитим?

Хоће ли тај дан бити логичан крај једне ере у којој треба објавити да нико никада није ни био чист. A када је тако, када смо сви ружни, прљави и зли, онда више ионако ништа није важно. Ни губитак Косова, ни губитак Џаје, ни губитак мозга. Ни губитак Толета.

Фудбалским невидљивим играма неће доћи крај. Утакмице ван терена ће се наставити, а Томислав Караџић ће мирно моћи да објави: и после мене, ја!