Штрајкује пред супругом и четворо деце

Ваљево – Као што је најавио, војни пензионер Милан Анђелић (44) из Ваљева ступио је у штрајк глађу, очајан што ни после седам година војна и државна бирократија одбија да му коригује решење на основу којег би могао да прима новчану накнаду за трошкове становања. За овај чин изабрао је – изнајмљени стан у ком штрајкује у присуству супруге и четворо деце. И поред тога што има законско право на наведену накнаду приликом одласка у пензију, очекивао је да ће све бити по аутоматизму, али му је речено да је закаснио са подношењем захтева и поред сазнања да је подстанар и да са незапосленом супругом подиже и школује четворо деце.

Анђелић каже да му је све ово „замесила” персонална служба војне поште у Ваљеву која у решење за пензију није уписала и исплату накнаде за становање. Административне детаље, каже, није ни знао, јер су они у надлежности других служби које су биле дужне да га на време обавесте шта треба да уради. Касније му је речено да је за то право уместо решења из 2003. морао да достави оно из 2005. године. Иначе, објаснио нам је да се та два решења не разликују ни у чему изузев датума. Када смо га јуче посетили у стану у Сплитској улици у Ваљеву, рекао нам је да од штрајка глађу не би било ништа да не издржава четворо деце од којих су двоје средњошколци, један основац а на јесен четврти син постаје ђак првак. Од 33.000 пензије када одбије трошак за кирију и остале режијске трошкове, за живот не остаје ништа. Са додатних 20.000 динара колико је требало да буде додатак за становање, ситуација би била знатно боља.

– Мука ме натерала да се одлучим на овакав корак. Нисам више у стању, због одређених повреда због којих сам и раније пошао у пензију, да надничењем зарадим неки динар и издржавам породицу. Деца се љуте што ово чиним, пријатељи и родбина ме наговарају да одустанем, али ја сам решио да идем до краја. Ако ме питате што сам изабрао да штрајкујем у стану, одговор је да немам новца да „лежим” испред зграде Министарства одбране у Београду. Иначе, у остваривању свог права неколико пута сам се обраћао надлежном војном министарству, писао сам два пута тадашњем министру Драгану Шутановцу, молио Бориса Тадића, али и тражио помоћ од првог потпредседника владе Александра Вучића и на крају тражио и судско задовољење. Све је било узалуд. И да сам направио грешку у некој од административних процедура, питам се да ли су оне „јаче” од живота, од моје четворо деце који су добри ученици и примерни грађани. Треба ли због нечије охолости да их препустим улици и такозваном самосналажењу? – пита се Милан Анђелић, наводећи да он никада није тражио да му буде извршена надокнада од 1,6 милиона динара колико је дао за кирију за протеклих седам година.

Док смо водили овај разговор седели смо на двоседу који су Анђелићи добили у наградној игри „Илустроване Политике” под називом „Моја срећна породица”. Каквог ли парадокса, каже кроз сузе Миланова супруга Сања, сваког часа устајући како би окренула хлеб у рерни шпорета на дрва да не прегори.

– Мука ми је од оваквог понашања државе, јер војска је држава. Док је био активан, по неколико месеци је одсуствовао од куће, бивао на опасним местима широм негдашње Југославије, и после свега доживљава овакво понижење. Ако очекујете да вам причам о јеловнику, само ћу рећи да нема помоћи од његове и моје породице да бисмо морали на народни казан. О ускраћивању накнаде за становање не желим ништа да кажем, јер ме срамота од онога какво тумачење су дали надлежни органи, не нама, већ четворици наших малолетних синова – прича Сања Анђелић, док се из другог дела стана чује питање сина који треба да се изјасни у школи о набавци књига за шести разред. Цена од 11.000 динара за кућни буџет је огромна сума, примећује Сања, на шта је исправља син прецизно износећи да књиге коштају 10.824 динара.

Миланова супруга брине и о његовом здрављу и каже да је већ ступила у контакт са неколико служби које би могле да му на време дају инфузију или интервенишу у случају могућих компликација.