Опозиција је надмашена програмом странке на власти

Драмски уметник Предраг Мики Манојловић протеклих дана привео је крају снимање експерименталнoг филма, првенца младог редитеља Бошка Илића „Рајска превара”, као и првих шест епизода телевизијске серије „Ургентни центар” коју режира Дејан Зечевић.

На недавно завршеном 18. Софија фестивалу Манојловић се тамошњој публици представио као носилац једне од главних улога у бугарском филму „Судилиште” Стефана Командарева.

Филм „Судилиште” Стефана Командарева је прича о жици која ограђује Исток од Запада, данас, као и јуче у обрнутом смеру. Како укинути ове врсте граница?

Константна је та гвоздена, жичана завеса. Исток је бранио својим грађанима да одлазе, беже на трули Запад, а данас тај трули Запад има проблем с емиграцијом стотина хиљада људи који улазе у државе ЕУ и брани се, између осталог, и жицом. Ништа се ту није померило, само се у државама новим чланицама ЕУ смер кретања емиграната и одбране променио. Како се то решава? Када људи буду довољно задовољни животом у средини у којој живе онда више неће бити потребе да се иде ка Истоку или Западу. Када ће то бити сасвим је неизвесно.

У филму „Судилиште” играте високог официра бугарске војске. О каквој је улози , заправо, реч?

Филмска радња се одвија у два времена: доба с краја комунизма када су хватали људе источног блока који су са Истока долазили до Бугарске и покушавали да пређу у Грчку и Турску. Ту су их хватале бугарске пограничне страже и затварале, а неке и егзекутирале. Тумачим високог официра бугарске војске, човека који је живео у то време и који одлично познаје границе, зна терен напамет. Када је Бугарска ушла у Европску унију почео је да се бави другим послом и брзо постао врло богат. Обогатио се шверцујући људе који преко Турске и Грчке улазе у Бугарску, односно ЕУ, на разне начине. То је његова војно-људска медаља с две стране. Људска превртљива душа, несолидна, која је имала срца да убија људе који су хтели да побегну на Запад. То место је заправо огромна висока раван, врх вертикалне стазе с које се лако пада. Када с тог места гурнете некога он из Бугарске пада доле у Грчку. Одатле су и Римљани и Грци бацали људе који им нису били потребни. И данас је тако.

Ваша „Радионица интеграције” ушла је у шесту годину постојања. Да ли ћете из матичног простора из Савамале морати да се изместите због почетка радова на пројекту „Београд на води?

Хоћемо. Ако је одлучено је да се гради „Београд на води”, онда и треба да се гради. Процене економиста су да ће пројекат запослити људе, довести стране инвеститоре, помоћи развој наше индустрије, улепшати град, довести туристе на чвориште двеју река… Треба да се истраје на том пројекту. „Београд на води” је веома значајан пројекат који ће доказати да имамо снаге за највеће задатке и ја тај пројекат и све напоре у његовом остваривању у потпуности подржавам.

Да ли је довољно људи чуло за „Радионицу интеграције”? Колико људи помажу у материјалном смислу овој хуманитарној радионици?

Много људи је долазило и долази. Имали смо мрачан материјални период од две године до прошлог лета и били смо врло близу гашења. Да није било разумевања предузећа „Железница Србије”, као и „Теленора”, ми не бисмо то време преживели. Сада су почели да се укључују и други добротвори, пријатељи, таквим их видим и тако их и ценим. „ОСА инжењерски центар”, Рајфајзен банка. Милан Влајчић, први добитник за пример сјајне награде за допринос слободном новинарству Фонда „Тања Петровић”, осмог априла ће своју новчану награду лично уручити креативним особама с инвалидитетом „Радионицe интеграције”. Укључила се Делта фондација, што је за поштовање. „Радионица Интеграције” је створена, оформљена, нашом свешћу, жељом, талентом, нашим новцем јер смо желели да направимо интелектуални, културни инклузивни центар Београда који је својим делањем брзо надмашио град Београд и отишао даље у Србију и иностранство. Између осталих пројеката, глумица Анита Манчић уз стручну помоћ у наредном периоду намерава да спроведе озбиљан пројекат креативног стварања младих људи између 10 и 20 година с Дауновим синдромом. За тај пројекат нам је на последњем конкурсу одобрена симболична помоћ комисије Министарства културе. Нећемо је узети. Нека та сума заиста и до краја омогући реализацију неког другог пројекта.

Како вам се чини Србија после недавних избора? Шта се десило с опозицијом?

Опозиција је збрисана. Нема је. Зашто? Зато што је опозиција негде изгубила политику. Нема политику. Зато што је опозициони програм надмашен програмом власти и праксом странке на власти. Мислим да држави треба помагати. Увек сам се трудио да помажем своју државу и увек је то, наравно, било узалудно јер постоји генско наслеђе, отпор, лењост појединаца и група које не желе никакве промене. Такав је, рецимо, био случај с Филмским центром Србије. Тадашња власт није желела стварање јасних предуслова стабилне домаће кинематографије. И отишао сам одатле, после озбиљног рада уверен да они не желе кинематографију, да они не желе да се српски таленти ослободе кроз темељне основе и принципе стварања филма. Одувек су постојали људи који желе да помогну. Мислим да је данашња апстиненција од активног укључивања у актуелни тренутак Србије некорисна. Духовна, морална, политичка која је базирана на неповерењу према свима који су били власти у Србији, на разочарењу, умору, личној слабости, довела је до тога да људи апстинирају. Оклевају да помогну. Тиме заправо сами себи краду време, сами себи краду године. Ипак, ако сте позвани треба помоћи и дати од себе најбоље. До краја.

Кога бисте волели да видите на месту министра културе?

Лако је замерати. Тешко је стварати. Писао сам својевремено текст за НИН, који су сутрадан по објављивању заборавили, а односио се на министра културе Драгана Којадиновића , познатијег као Којадин, у којем сам изнео генезу неразумевања културе и њеног животног значаја за сваку државу, како је неразумевање ујахало у наше животе још с Митром Митровић на белом коњу после Другог великог рата када је постала министар културе старе Југославије, па до данас. Тај низ неприродних веза између наметнутих министара и креативних људи, блага овог народа, ретко је прекидана константа. Иван Тасовац није имао превише времена. Био је помало одсутан из јавности у важним тренуцима. Ипак, Тасовац је успео да докаже неопходност правилног спровођења конкурса у институцијама под ингеренцијом Министарства. На пример, Управни одбор Народног позоришта у Београду није био компетентан да води ту кућу. Водити национални театар и управљати том кућом није само посао управника, већ највиших моралних, уметничких капацитета људи који су у УО. Они морају да схвате значај, суверено владају начином функционисања те куће и шта у њој треба хитно променити. Тај УО је био смешан, нека се нико не љути. Нисам га ценио, не ценим га ни данас. Њиме је владала политизација која је била потпуно непотребна. Политички интереси су се сударили у УО Народног позоришта што је бесмислица. Зашто? Зато што се бесмислица лако шири, види на сцени, а распадајуће позориште се никако не да сакрити.

Повремено, приметили смо, цитирате Милоша Обреновића? Шта је с Карађорђевићима, да ли су вам они мање симпатични?

Монархија је овде прошлост, Србија је република и тако треба да буде. Те две династије које су се преплитале и које су заједно наша блиска историја последња два века су израсле на конфликту. У Србији и данас многе одлуке произлазе из конфликта. Решавају се у конфликту, кроз конфликт. Свађа нам је ушла у гене тако да често функционишемо када смо у конфликту, када смо у дуелу. И тада, природно, налазимо решења која су обично кратког даха, погрешна, те имају дуготрајне последице. Оно што сам ценио код Обреновића јесте мудрост неписменог човека, или можда писменог, или недовољно описмењеног човека који децу школује тамо где треба да се најбоље школују. Та контролисана, огромна духовна снага истока и окренутост ка озбиљним, достигнутим вредностима запада јесте оно што су Обреновићи добро разумевали. Мало смо и заборавили Обреновиће, као да их није било. Мислим да је суштина да држава која је у Европи на овој географској ширини и дужини мора у себи да садржи, досеже и влада озбиљним вредностима запада стрпљивошћу мудрог истока. То је знање које бисмо морали да освајамо и користимо увек, па и приликом градње „Београда на води”, уметности, политике.

Охрабрујући одзив и са албанске стране

Како је дошло до рада на представи „Ромео и Јулија” на Косову?

У „Политици” се недавно појавио ауторски чланак да сам изјавио како сам, како смо, први глумци, уметници који после 100 година долазе на тај простор. То је нетачaн цитат, истргнут из контекста још погрешнији и тиме изазовнији. Процес стварања заједничког српско-албанског креативног тима који ради представу „Ромео и Јулија” је почео. О свим појединостима везаним за овај пројекат обавестићемо овдашњу јавност почетком априла. Процес са српске стране подржавају драмски уметници, уметници и јавне личности, подједнак је и охрабрујући одзив и са албанске стране.