Невидљиве промене на Куби

Да ли се нешто креће на Куби, иако је наизглед све исто као и пре одласка Фидела Кастра на операцију? Бројни аналитичари леве оријентације такође покушавају да одгонетну актуелну кубанску енигму.
Дугогодишњи акредитовани дописник мадридског "Паиса" са Кубе Мануел Винсент, са увидом у идеолошку мапу једнопартијске државе, тврди ових дана да је партија заокупљена суштинском дилемом: које реформе спровести на острву како би револуција надживела своје историјске вође.
Иако је транзиција реч која се не изговара, Раул и Фидел, на два различита начина,  међусобно уиграни до савршенства припремају земљу за време без презимена Кастро.
У политичком оптицају је реч "континуитет" као име за неопходне промене.

Они који покушавају да подстакну промене споља, као што су САД и неке друге земље, говоре о транзицији, и зато је та реч овде упрљана. Но, наше друштво се мења и свима је очигледно да "кубански социјализам такође мора да се трансформише", каже Рафаел Ернандес, члан комунистичке партије и директор часописа "Темас", ретке трибине на острву која пружа простор за "позитивну критику".

Око 70 одсто Кубанаца родило се после револуционарне 1959. године, а три од једанаест милиона имају мање од двадесет година. Док у пензију или у легенду одлази историјска генерација, њихови синови и унуци успели су да проживе само сурова оштећења револуционарних вредности, ништа од оног романтичног идеализма и стремљења ка "човеку новог кова". Стварност је потпуно другачија него она из шездесетих и седамдесетих. Нове генерације имају другачије снове од оних које су војевале на Сијера Маестри.

Противречности су очигледне. Реформе деведесетих нису успеле, они који зависе од државног песоса не успевају да саставе крај са крајем, док они који су се снашли да дођу до долара – живе у сасвим другачијој Куби. Један економски стручњак, који не жели да му се име повлачи по страној штампи, истиче да било који келнер у хотелу, од бакшиша у доларима, зарађује двадесет пута више него лекар специјалиста.

Док држава није у стању да омогући пристојне плате и живот, приватна иницијатива се и даље потискује. Док је приватни сектор 1995. бројао око 200.000 људи, данас је у њему запослено само сто хиљада Кубанаца, износи овај професор универзитета у Хавани.

Држава признаје, о томе је говорио и Раул Кастро на митингу поводом празника револуције, да је пут "континуитета" трасиран само ако се обезбеди бољи живот становништва, али се државним предузећима која држе сектор пољопривредне производње одбија свака самосталност, а радници се финансијски не подстичу на већу производњу.

Друштво вапи за реформама, упозорава  Орландо Маркес, главни уредник католичког часописа "Палабра нуева" (Нова реч). Ове године, први пут, Куба је забележила пад броја становника. Социолози оцењују да младе жене не желе децу у овим тешким временима, а десетине хиљада Кубанаца напушта земљу у потрази за бољим животом у Америци.

Са друге стране, сељаци ван задруга који држе око тридесет посто земље, а производе више од 60 посто пољопривредних производа, не желе да плодове свога рада продају држави у бесцење.

Посматрачи примећују промене међу обичним грађанима: док су се некада жалили само на свакодневне проблеме (гужве и чекање у јавном саобраћају, мале плате, несташице…), данас су спремнији да отворено кажу како су неопходне нове мере за читав модел.

У академским круговима појачава се дебата о неопходности да се отпочне са економским реформама и отвори простор за масовније учешће у политичком животу. Многи социјалисти по убеђењу упозоравају да је ово одлучујући тренутак и да ће "свако одлагање ставити под хипотеку достигнућа револуције".

Година без Фидела обележена је ипак малим и невидљивим променама, које имају велику политичку тежину. Омекшани су увозни прописи, па они који путују могу да унесу компјутере и дивидије, отплаћени су државни дугови сељацима, повећана је накнада за месо и млеко… државна предузећа подстакнута су са највишег места да упуте своје предлоге за повећање производње.

Где се тачно налази танка црвена линија преко које револуција не сме да пређе?

Многи мисле да 76-годишњи Раул Кастро у ствари само жели да "добије на времену". Други кажу да је млађи брат Фидела Кастра свестан своје улоге – да подстакне суштинске промене за време које ће учинити да социјализам надживи презиме. Многи цитирају националног хероја Хосеа Мартија, који је рекао да је у политици "реално оно што се голим оком не да видети". Они верују у невидљиву транзицију која је на Куби у току.