Роми чекају пописиваче

Неколико стотина метара од београдских плацева са пет звездица, на територији испод београдског моста "Газела", у том огромном простору ничије земље, гротлу омеђеног бетонским стубовима, Сефедин Раћиповић је пронашао своје ново царство пре више од три деценије. Некрунисани ромски краљ насеља код моста који чека реконструкција, испред своје црвене куће усред планина ђубрета, чекао је пописиваче Скупштине града, који је јуче требало да дођу у пријатељску посету.

Нису се појавили до поднева. Хоће ли седамдесетједногодишњи Сефедин, ако се појаве, ипак прихватити њихове акредитиве?

Попис Рома који ће бити исељени испод моста "Газела" због његове реконструкције званично је требало да почне јуче и траје током августа, најављено је у градском Секретаријату за социјалну и дечју заштиту. Још се не зна где ће ромско становништво бити пресељено, али ће вероватно бити смештено на више локација у граду. Реконструкција "Газеле" би, према најавама надлежних, требало да почне у октобру. 

Прошло је подне, "Газела" се сијала на сунцу, гушила од издувних гасова возила, од ватре и дима који куљају из ђубрета, од запаљених аутомобилских гума, кроз насеље Рома које се прострло око стубова моста. Пространство ђубрета око давно испуцалих носећих стубова, то је рељеф Сефединовог краљевства. Послао је курира на небоплавом бициклу "пони" да обиђе насеље, фавелу, "картон сити", ромски слам, или како се већ зове вероватно најтужније место у Београду.

Игор Сулејмановић, из Лесковца, после обиласка терена скочио је са "понике" и рапортирао:

– Ни трага од пописивача у насељу!

Раћиповић се повукао у своју двоспратну резиденцију. Саградио је кућу уз помоћ сина, гастарбајтера из Италије, пре десетак година. Син му је сада у затвору.

– Жив човек, трговао са Шиптарима – поручује Сефедин, повлачећи се у једину грађевину од цигала, у царству уџерица од дасака, тепиха и најлона. Сефедин који има 33 праунучади и 32 унука, није први пут изигран у животу. Његов унук Сеферин, двадесетчетворогодишњи отац троје деце, рођен је на депонији. Никада није видео школу.

– Кад ће попис – понавља он. Исти рефрен хорски понављају становници територије коју су Београд и Србија одавно заборавили. Забрањени цигански град, преко пута којег се граде ексклузивни стамбени простор и где ће, можда километар даље, ускоро забљештати "Делтин" мегатржни центар, живи у ишчекивању.

– Где ће нас раселити? – пита се, док прелистава роковник, Града Талтовић, приватни истражитељ који за ромску страну бележи старе и нове становнике, покушавајући да раздвоји "жито од кукоља". У краљевству болесне деце која се купају у коритима или тумарају кроз прашину тражећи било какав траг хране, у азилу жена које перу судове у зарђалим лонцима и искувавају веш певајући старе ромске песме или народњаке, у уточишту пацова, олињалих паса луталица и напуштених мачака, Лесковчанин Града пописује аутентичне становнике и – оне који су чули да ће да се овде деле неки станови, па су изненада пристигли на "слободну територију ђубрета". Града је јуче спалио десет ауто-гума, да би добио десет фелни. Онда их је продао да би сакупио 500 динара, купио газирани сок и послужио пописиваче. Разочаран је.

– Скупљамо стару хартију и гвожђурију. То ти је наш живот. На троколици возим, обилазећи контејнере. Ми Роми нећемо да нас раселе било где. Нећемо на периферију. Локација је локација. Ипак је ово центар града. Нећемо да скупљамо картон у Железник или Борчу. На Баново брдо, може. У блокове на Нови Београд – и то може. У центру Београда је највише отпада. Ако одемо ван града, како ћемо троколицама до центра. Блокираћемо "Газелу", организоваћемо демонстрације, па нек нас побију – прича Града, док Себуран, један од многобројних избеглих Рома са Косова, у својој "ексклузивној" фризерској радњи од картона и дасака, за 50 или 100 динара, чека муштерије. На огледалу пише: "Нема вересије". На зиду од теписона причвршћеног ексерима, виси постер Здравка Чолића. Себуран иронично певуши: "Продужи даље".

Али, где год да се окренемо, призори беде и сиромаштва су исувише болни. Једанаестогодишња Саманта, која проси на семафорима код "Хајата" и "Интерконтинентала", каже да би волела да оде у школу, али, да је глупо да тамо одлази боса. Њена петогодишња сестра Јована виче:

– Дај динар, дај динар!

Јованин одјек нас прати до излаза. Из оближње бараке се чује јака реп-музика и глас тужног човека Станка Стаменковића, досељеног из села Џеп код Владичиног хана. Моли да "попишемо" и њега, "јер му се унук лечи од мозак, син од тумор, а несрећна и измучена жена иде на операцију". 

На исцепаним душецима из доба обнове и изградње социјалистичке Југославије, набацаним поред олупине "вартбурга" и "опел асконе", испод самог моста који вибрира под теретом возила, скачу деца. И она траже динар. И приватни камиони "белаца" који дизалицама товаре метал. И они траже динар.    

На билборду који готово да покрива прве уџерице, рекламира се ексклузивни летњи аранжман за Палма де Мајорку.

Деветогодишња Данијела нас испраћа.

– Да нас крене срећа. Да нам дају парице, да нам дају стан. Боже, не мора парице. Само стан!

Данијела не тражи динар.

-----------------------------------------------------------

Станови за расељене

Према попису из августа 2005. године, испод и око "Газеле" живеле су 173 породице. Сада се процењује да их има око 245, јер су се у међувремену многи доселили из других насеља, градова и држава. У просеку, реч је о шест особа по породици. Током месец дана, колико ће трајати пописивање, представници Скупштине града и Рома сакупиће основне податке о житељима овог насеља, пореклу, социјалном статусу, имовинском стању, образовању и запослености. Ти подаци ће касније послужити као база података за одређивање критеријума за додељивање станова у које ће већина њих бити расељена.