Кад Европа опрости

Људи у Србији морају почети отварати очи и престати са митовима о изгубљеним ратовима, јер им то није донело ништа доброга. У процесу приближавања ЕУ мораће рашчистити с неким својим погрешним представама о томе шта се заправо догађало током деведесетих година и то би онда био почетак помирења на простору бивше Југославије, поручила је на крају јавне расправе пред Међународним судом правде у Хагу Весна Црнић Гротић, главна правна заступница хрватске тужбе за геноцид против Србије.

Када ми се после расправе указала прилика да је упитам не би ли, можда, и Хрватска могла да се ослободи својих погрешних митова о деведесетим, заступница Загреба ме је зачуђено погледала. „Каквих митова и заблуда? Па ми смо постали пуноправна чланица ЕУ, о чему Ви причате?”

Уобразиља госпође Црнић Гротић да је Хрватска амнестирана од сваке историјске одговорности самим тим што је пре Србије ушла у Европску унију, била ми је смешна све док се из Хага нисам вратила у Београд. Овде ме затекла вест да УНХЦР одузима статус избеглица за више од четрдесет хиљада прогнаних Срба из Хрватске. Околности су се промениле, каже Високи комесаријат УН. У ствари, Комесаријат нам је ставио до знања да се слаже са Весном Црнић Гротић да је Загреб на прави начин, достојан чланства у ЕУ, рашчистио с прошлошћу.

А ево како је та хрватска прошлост „ослобођена заблуда” у Хагу изгледала: Србија је одговорна за геноцид током операције „Олује” јер је позивала Србе да се иселе. Двеста хиљада Срба у „Олуји” је напустило Крајину због, цитирам, „извесног броја разлога, међу којима су тешки услови живота, сиромаштво и општа несигурност у РСК”. А зашто су страдали цивили у српским селима? Јер нису „промптно и убедљиво демонстрирали своје мирољубиве намере”. Нису, уосталом, ни убијани већ „смештани у сабирне центре у Хрватској”.

Нису то били први „сабирни центри” за Србе у Хрватској у двадесетом веку. Има ли већег цинизма него један народ, који је у истој држави у истом веку већ био жртва страшног геноцида, прво протерати а затим још и оптужити за геноцид?

Додуше, не могу се баш за ово „пеглање” прошлости искључиво кривити Загреб и међународна заједница. Уочи уласка у ЕУ у Хрватској су страховали да би на том путу могло да их закочи нерешено питање српских избеглица које им је постављано као један од услова. На срећу Загреба, званични Београд није превише потезао то питање. Напротив, осим више узгредног помињања да би требало да се реше нека спорна питања, створена је клима као да заправо тих проблема више и нема.

Тако је одлука УНХЦР-а можда логичан след догађаја. За све, осим за српске жртве. Јер, док Међународни суд правде тек треба да пресуди, Брисел као да је већ донео одлуку.