Kad Evropa oprosti

Ljudi u Srbiji moraju početi otvarati oči i prestati sa mitovima o izgubljenim ratovima, jer im to nije donelo ništa dobroga. U procesu približavanja EU moraće raščistiti s nekim svojim pogrešnim predstavama o tome šta se zapravo događalo tokom devedesetih godina i to bi onda bio početak pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije, poručila je na kraju javne rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu Vesna Crnić Grotić, glavna pravna zastupnica hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije.

Kada mi se posle rasprave ukazala prilika da je upitam ne bi li, možda, i Hrvatska mogla da se oslobodi svojih pogrešnih mitova o devedesetim, zastupnica Zagreba me je začuđeno pogledala. „Kakvih mitova i zabluda? Pa mi smo postali punopravna članica EU, o čemu Vi pričate?”

Uobrazilja gospođe Crnić Grotić da je Hrvatska amnestirana od svake istorijske odgovornosti samim tim što je pre Srbije ušla u Evropsku uniju, bila mi je smešna sve dok se iz Haga nisam vratila u Beograd. Ovde me zatekla vest da UNHCR oduzima status izbeglica za više od četrdeset hiljada prognanih Srba iz Hrvatske. Okolnosti su se promenile, kaže Visoki komesarijat UN. U stvari, Komesarijat nam je stavio do znanja da se slaže sa Vesnom Crnić Grotić da je Zagreb na pravi način, dostojan članstva u EU, raščistio s prošlošću.

A evo kako je ta hrvatska prošlost „oslobođena zabluda” u Hagu izgledala: Srbija je odgovorna za genocid tokom operacije „Oluje” jer je pozivala Srbe da se isele. Dvesta hiljada Srba u „Oluji” je napustilo Krajinu zbog, citiram, „izvesnog broja razloga, među kojima su teški uslovi života, siromaštvo i opšta nesigurnost u RSK”. A zašto su stradali civili u srpskim selima? Jer nisu „promptno i ubedljivo demonstrirali svoje miroljubive namere”. Nisu, uostalom, ni ubijani već „smeštani u sabirne centre u Hrvatskoj”.

Nisu to bili prvi „sabirni centri” za Srbe u Hrvatskoj u dvadesetom veku. Ima li većeg cinizma nego jedan narod, koji je u istoj državi u istom veku već bio žrtva strašnog genocida, prvo proterati a zatim još i optužiti za genocid?

Doduše, ne mogu se baš za ovo „peglanje” prošlosti isključivo kriviti Zagreb i međunarodna zajednica. Uoči ulaska u EU u Hrvatskoj su strahovali da bi na tom putu moglo da ih zakoči nerešeno pitanje srpskih izbeglica koje im je postavljano kao jedan od uslova. Na sreću Zagreba, zvanični Beograd nije previše potezao to pitanje. Naprotiv, osim više uzgrednog pominjanja da bi trebalo da se reše neka sporna pitanja, stvorena je klima kao da zapravo tih problema više i nema.

Tako je odluka UNHCR-a možda logičan sled događaja. Za sve, osim za srpske žrtve. Jer, dok Međunarodni sud pravde tek treba da presudi, Brisel kao da je već doneo odluku.