Сапутник са базуком

Деветог априла прошле године, Љубиша Богдановић из Велике Иванче недалеко од Београда, хладнокрвно је побио 13 људи, комшија, пријатеља, али и своју мајку и сина, док је супругу ранио.

Потом је пресудио и себи. Србија је била у шоку. Истина накратко, јер су већ кроз неколико дана заборављена сва заклињања да овакав ужас више не сме да се понови.

Деветог априла ове године, дакле прекјуче, грађанин Слободан Петровић ушао је у просторије београдске Хитне помоћи опремљен ракетним бацачем. Тражио је преглед и инсистирао да га прими докторка Нада Мацура, портпарол ове медицинске установе.

Несрећник, оболео од тумора на мозгу и двапут оперисан, хитро је савладан, што су морали да учине сами запослени Хитне помоћи, познаваоци борилачких вештина.

Одузета му је и зоља, у којој, додуше, није било смртоносног пројектила. Слободан је, међутим, носећи ракетни бацач у руци попут штапа за голф или крикет, претходно прошао пола града, а да нико није реаговао. Заправо, да је носио штап за крикет – тада би већ био сумњив.

Користио је јавни превоз, најпрометније линије и нико га није зауставио. Човеку са базуком је очито било теже да прође валидатор у бусплусу, него да пренесе ракетни лансер.

Колико смо, изгледа, на све огуглали, види се и из тога што на сапутника са базуком у аутобусу није нико обратио пажњу. Свако је гледао своја посла, своју муку.

Тако је и Слободан, према тврдњама очевидаца који су се накнадно јавили, па га чак из забаве и усликали са овим убојитим реквизитом – али полицији нису пријавили – мрмљао нешто себи у браду. Као и у случају Велике Иванче, све док не настане трагедија, сви окрећу главу и склањају се, гледају своја посла. А онда се запрепастимо кад експлодира зоља, севне рафал или кашикара.

Једна уметница је пре извесног времена направила је перформанс - прошетала се са калашњиковим по центру Београда. Ова пушка је препознатљивија од ракетног бацача, али се ни за њом нико није освртао, а камоли позвао полицију. Сличну представу извела је и у Копенхагену, али су тамо грађани са запрепашћењем реаговали на њену појаву са пушком.

Тако, све чешће људи узимају оружје у руке, а њихово окружење само окреће главу на другу страну. И прошле године у Панчеву, један човек је са пушком тражио пријем код градоначелника, а нешто раније други је са бомбом покушао да прокрчи пут до председника Србије. Атентатори у најави изгледа не занимају никога.

Иронија у свему томе је што је Петровић са базуком ипак дошао на право место. Очигледно оболео, упутио се у Хитну помоћ, одакле је, сада већ са лисицама на рукама спроведен на даље лечење у надлежној установи. Али право питање је – да ли је овако огуглалој Србији такође време за хитну помоћ.