Saputnik sa bazukom

Devetog aprila prošle godine, Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče nedaleko od Beograda, hladnokrvno je pobio 13 ljudi, komšija, prijatelja, ali i svoju majku i sina, dok je suprugu ranio.

Potom je presudio i sebi. Srbija je bila u šoku. Istina nakratko, jer su već kroz nekoliko dana zaboravljena sva zaklinjanja da ovakav užas više ne sme da se ponovi.

Devetog aprila ove godine, dakle prekjuče, građanin Slobodan Petrović ušao je u prostorije beogradske Hitne pomoći opremljen raketnim bacačem. Tražio je pregled i insistirao da ga primi doktorka Nada Macura, portparol ove medicinske ustanove.

Nesrećnik, oboleo od tumora na mozgu i dvaput operisan, hitro je savladan, što su morali da učine sami zaposleni Hitne pomoći, poznavaoci borilačkih veština.

Oduzeta mu je i zolja, u kojoj, doduše, nije bilo smrtonosnog projektila. Slobodan je, međutim, noseći raketni bacač u ruci poput štapa za golf ili kriket, prethodno prošao pola grada, a da niko nije reagovao. Zapravo, da je nosio štap za kriket – tada bi već bio sumnjiv.

Koristio je javni prevoz, najprometnije linije i niko ga nije zaustavio. Čoveku sa bazukom je očito bilo teže da prođe validator u busplusu, nego da prenese raketni lanser.

Koliko smo, izgleda, na sve oguglali, vidi se i iz toga što na saputnika sa bazukom u autobusu nije niko obratio pažnju. Svako je gledao svoja posla, svoju muku.

Tako je i Slobodan, prema tvrdnjama očevidaca koji su se naknadno javili, pa ga čak iz zabave i uslikali sa ovim ubojitim rekvizitom – ali policiji nisu prijavili – mrmljao nešto sebi u bradu. Kao i u slučaju Velike Ivanče, sve dok ne nastane tragedija, svi okreću glavu i sklanjaju se, gledaju svoja posla. A onda se zaprepastimo kad eksplodira zolja, sevne rafal ili kašikara.

Jedna umetnica je pre izvesnog vremena napravila je performans - prošetala se sa kalašnjikovim po centru Beograda. Ova puška je prepoznatljivija od raketnog bacača, ali se ni za njom niko nije osvrtao, a kamoli pozvao policiju. Sličnu predstavu izvela je i u Kopenhagenu, ali su tamo građani sa zaprepašćenjem reagovali na njenu pojavu sa puškom.

Tako, sve češće ljudi uzimaju oružje u ruke, a njihovo okruženje samo okreće glavu na drugu stranu. I prošle godine u Pančevu, jedan čovek je sa puškom tražio prijem kod gradonačelnika, a nešto ranije drugi je sa bombom pokušao da prokrči put do predsednika Srbije. Atentatori u najavi izgleda ne zanimaju nikoga.

Ironija u svemu tome je što je Petrović sa bazukom ipak došao na pravo mesto. Očigledno oboleo, uputio se u Hitnu pomoć, odakle je, sada već sa lisicama na rukama sproveden na dalje lečenje u nadležnoj ustanovi. Ali pravo pitanje je – da li je ovako oguglaloj Srbiji takođe vreme za hitnu pomoć.