Срби памте само до четвртка

Не постоји оправдање зашто драма „Код вечите славине” Момчила Настасијевића није играна 80 година у Београду. Постоје условна објашњења да је давне 1935. године, у време када је Настасијевић писао ово дело сматрано превише мистичним и да зато није заживело на сцени. Да би после Другог светског рата Комунистичка партија Југославије имала став да је драма „Код вечите славине” превише религиозна и да јој зато није место у позоришту, каже редитељ Милан Нешковић који управо драму „Код вечите славине” Момчила Настасијевића поставља на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду, а премијера је у среду, 16. априла, у 20.30 часова. Адаптацију Настасијевићеве драме урадио је Слободан Обрадовић, драматург је Молина Удовички Фотез, сценограф Весна Поповић, костимограф Тамара Бушковић, а композитор Владимир Пејковић. У глумачкој екипи су: Александар Срећковић, Борис Пинговић, Вања Ејдус, Хана Селимовић, Небојша Дугалић, Ненад Стојменовић, Димитрије Илић, Бранко Видаковић, Ивана Шћепановић, Дејана Миладиновић, Небојша Кундачина, Миња Пековић и Нада Мацанковић.

Момчило Настасијевић је припадао модерним тенденцијама у домаћем песништву између два рата, а за његову прозу карактеристично је својеврсно трагање за недокучивим. У представи ће бити заступљена и музика коју је баш за драму „Код вечите славине” компоновао Момчилов брат Светомир Настасијевић, тачније нумера за флауту.

– Настасијевић гледа даље од саме сцене и од самог глумца и редитеља колико год у свом комаду даје јасне дидаскалије. Таква врста индикације је примерена тадашњем добу, данас сигурно није. Проблем при раду Настасијевићевог драмског стваралаштва јесте што морате да се одлучите којим путем желите да идете и да се држите тог правца од почетка до краја. И да се ниједног тренутка не преиспитујете да ли је требало радити другачије. Зато што се конкретизација Настасијевићеве идеје може једино манифестовати кроз одлуку редитеља и глумаца да се крене на један пут. Пут који смо ми одабрали јесте симболизам којим обилује и сама драма, тако да се њега држимо и никако не желимо да одступимо од њега било да смо победници било покојници – објашњава Милан Нешковић и додаје:

– Настасијевићу приписују мистичност. Из данашње временске дистанце ту врсту зачудности повезао бих са влашком магијом, са нечим недокучивим и необјашњивим што је у самим људима. Суштина мистицизма би се могла оправдати на једноставан начин, а то је да људи врло често из своје најискреније доброте закомпликују и себи и другима живот дотле да се то заврши у локви крви. А опет мотив и намера је чиста доброта и нема ни трунке зле намере.

Ваљевца Милана Нешковић сврставају у најталентованије редитеље млађе генерације. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Већ на првој години студија велики успех постигао је испитном представом „Робот”, а дипломирао је праизведбом драме „Шине” Милене Марковић у позоришту „Тартини” у Словенији, као први студент ФДУ у некој од земаља Европске уније.

– Тешко је младом редитељу данас да добије ангажман, а још теже да направи представу. Та борба младог човека потроши док изгара да добије шансу. Када се добије посао јавља се огромно оптерећење које вас тера да будете што бољи или честе уме да заблокира људе зато што постоји огромна доза стрепње да ли ће то бити добро или лоше, да ли ће се представа играти једном или 100 пута и да ли ћу икада после тога режирати. Мада ово последње више није проблем, јер је у Србији параметар квалитета постао потпуно небитан будући да Срби памте само до четвртка. Не гарантује вам генијална представа нову режију, нити вам лоша представа аутоматски гарантује да годину дана нећете режирати – тврди Нешковић.