Морални обзир на првом месту

Вида Огњеновић, наша позната и много награђивана драмска и прозна списатељица, редитељка, универзитетска професорка, преводилац, некадашња амбасадорка СЦГ у Норвешкој, председница Српског ПЕН центра, ових дана у великој је журби. У будванском Граду театру 17. августа имаће премијеру комада "Дон Крсто", на јесен је очекује премијера у Народном позоришту, обрада још једног великог класика. Њен роман "Прељубници", у издању "Стубова културе", међу најчитанијим је домаћим књигама. Вида Огњеновић је синоним одмерене интелигенције, оне која увек стреми напред, не губећи из вида оно што смо као народ оставили за собом.

Да много радите у последње време каже и податак о новим премијерама које се очекују. Најпре Ваше драме "Дон Крсто", у Будви, а затим, у октобру,  Софокловог "Цара Едипа" у Народном позоришту. Како  се овај мит у Вашој интерпретацији уклапа у нашу савременост и стварност?

Софокле је својом драмом о цару Едипу тумачио нужност трагедије јер је човек у политеистичком поретку тек пука играчка, зависна од хировите свемоћи богова и њиховог међусобног надгорњавања. Едип је једна од њихових бројних жртава, јер се дрзнуо да надмудривање Сфинге доживи као сопствену снагу којом може да надигра и упозорења пророчанства. То му, наравно, није опроштено и следи сурова казна.

Херодот тврди да је  прича о Лају, Јокасти и Едипу намерно изопачена, а мит о кући Лабдака је изгубљен. Каже да су сачувана два описа Едипа, Хомеров и Аполодоров. У првом он гине као ратник, херој неке битке, а у другом страда у политичком преврату. Прогнао га је Јокастин брат, Креонт, због престола. У својој адаптацији сам се руководила управо том верзијом.

Шта је живот по Вашем мишљењу – низ предодређености или низ случајности, и на основу чега градимо своје идентитете, на основу стихијских догађаја или онога што нам је унапред "задато"?

Најтеже питање. Нама који не знамо одговор на то остаје само да се шалимо тако што ћемо рећи да смо и сами случајно сада и овде. Наиме, ми случај познајемо само као свршен чин, а читав цивилизацијски ход видим као непрестану тежњу ка декодирању случаја. Од те тежње не одустајемо, упркос искуству да радимо јалов посао у којем случај може да нас прекине кад год му се прохте. Сваки научни доказ је уперен да се дешифрује случај, сваки религијски постулат, свака поетска метафора, сваки организован звук, свако записано искуство. Али, ево, док ово причамо, ко зна какву нам мрежу плете неки случај. Надајмо се да је то барем случај комедијант, јер они озбиљни, као што знамо, могу да буду морбидно трагични.

Кад говоримо о идентитету треба одмах да кажемо да идентитет  није константа, већ преплет или игра датости и времена, а у тој игри најбржи и најмаштовитији играч је управо он, свемоћни случај.

На који начин се Ваш роман "Прељубници" бави тим осетљивим питањем идентитета?

Јунакиња романа је чудним околностима дошла у ситуацију да размишља о сопству, о тој, како би Марко Аурелије рекао, "кући бића", о чиниоцима свог порекла и сазревања. Нашла се пред лицем истине да је у грађењу њеног идентитета најважнију улогу одиграла њена непосредна околина и све што је произашло из тог односа. Оно што знамо о себи су, дакле, прихваћена, протумачена и однегована сазнања, а каква су она зависи од извора, начина преношења и околности под којима смо их савладавали. Скуп тих чинилаца се чита као идентитет једне особе.

На чему ми као народ градимо свој идентитет, на основу мита или поучени искуством историје?  

Позивамо се на историју коју не познајемо довољно и на мит који злоупотребљавамо. Свесно или, пак, несвесно мешамо то двоје и добијамо неке набилдоване псеудочињенице, згодне за политичко залуђивање неуких и нарцисоидно шепурење обмањивача. Неки, дакле, то чине из незнања, па ни кривица није њихова, а неки, међу њима, на жалост, и многи образовани људи, на задатку су. Мешетаре и вршљају смишљено у политичке сврхе, за потребе ове или оне опције, знајући добро шта раде и зашто се тиме баве.

Историја је код нас релативно млада наука. У двадесети век смо ушли, а да још ни у науци нисмо били начисто шта је историјски податак, а шта метафора о њему. Све до своје смрти, у првој декади века, историчар Иларион Руварац  је оптуживан за јерес и издајство нације јер се трудио да  убеди своје савременике да се историјска чињеница мора доказати материјалним доказима, а не песничком досетком, макар она била и "из главе цијела народа".  Како тада, тако и данас.

Звучи невероватно, али недавно је, на очиглед културне и научне јавности,  исто такав сукоб са надриисторичарима имао професор Радивој Радић. Руварац је био у тешком положају јер је био усамљен. Његове ставове  је прихватио сасвим мали број истомишљеника, а професор Радић је био у још тежем због апсурдности ситуације. Сто година после Руварчеве извојеване битке против фалсификовања историјске свести, и поред толиког напретка у тој науци, потпуне незналице гомилом произвољних будалаштина у тврдом повезу наступају у јавности као валидна супротна страна у разговору.

Доктор Радивој Радић је, дакле, имао незахвалну и недопустиву ситуацију. Требало је да учи памети сасвим агресивне фалсификаторе чији рад очигледно неко плаћа и да их стручно убеђује у доказане научне доказе, свестан узалудности посла јер је за незналицу свака измишљотина једнака податку.

Ето, то Вам је одговор о националном идентитету и ретроградним навикама, неговању заблуда о њему.

Позоришне, прозне и животне драме не би постојале без побуне. Против чега се буне Ваши ликови, против чега Ви у животу дижете свој глас?

Личности  о којима пишем су често историјске. Између осталих, један од мојих јунака је и поменути архимандрит, историчар, Руварац. Његова побуна је такође историјска. Ја сам његове ставове  у драми снабдела вербалним доказима и приказала га као човека чији је живот, да опет цитирам Марка Аурелија, био до самог краја више рвање него плес.

Сличан је пример и Милева Ајнштајн, јунакиња моје истоимене драме о њој. То нису историјске драме. Мене су, међутим, њима привукле и инспирисале управо те њихове аутентичне побуне због тога што су добро документоване. Стварно, кад мало излистам књиге и позоришне комаде које сам написала, све личности којима сам их населила су у некаквом сукобу, често и са собом. То су, уосталом, и најзанимљивије побуне.

А кад ме питате о личним побунама, шта да Вам кажем. Како да сумирам сопствена лична неслагања? Најпре да кажем да, ма шта Ви мислили, не доживљавам себе као конфликтну личност којој је потребно да буде против нечега да би уопште размишљала, мада најинтензивније и најбрже мислим кад ми се неко супротставља. Такође не замишљам да треба да будем живи активни коректив свакојаких девијација и недостатака у непосредној и широј животној околини. Но, ипак, најмање ми је својствена надмена равнодушност. Није неопходно да се нека, по мојој оцени, негативна појава мене непосредно тиче да бих се против ње побунила. Не подносим бескрупулозност, неморалну манипулацију, захтевам да људи морални обзир стављају на прво место у сваком поступку. Буним се против дволичности, осионог терора појединачног иживљавања, тлачења слабијег, ма у којој области то било. Не ценим особе које се у свему намећу као непогрешиви арбитри, а углавном полазе од личних интереса. Не верујем људима који сопственим примером не могу да докажу врлину за коју се јавно залажу. Ви сигурно сад закључујете да сам ја рођени бунџија. Па, кад мало боље размислим, и јесам.   

Недавно сте у својству председнице Српског ПЕН центра и културног дипломате боравили у Сенегалу, на конгресу Међународног ПЕН-а. Због чега је важно ово путовање, због чега је важна културна дипломатија?

Да, конгрес је одржан почетком јула и имао је веома занимљиву радну агенду. И за нас је на њему било новости. Не знам да ли Вам је познат податак да је ПЕН једина међународна организација  која није суспендовала наше учешће за време ригорозних трогодишњих санкција којих се сећамо као стравичне море. Зар то није велико признање нашој књижевности и зар онда није важно да одржимо тај однос? Сматрам да наше суделовање у раду ПЕН-а, као светске организације писаца, треба стално да проширујемо новим идејама. Прошле године смо ми, овде у Београду, организовали регионалну конференцију са књижевном темом о утицају Медитерана на савремено литерарно искуство. Сад, на конгресу у Сенегалу, хвалили су нас учесници скупа из Словеније, Чешке, Шпаније, Бугарске. Врло је добро оцењен и већ се спремамо за наредни, који ћемо одржати следеће године (скуп смо замислили као бијенални).

Сад смо на овом конгресу турски књижевник Тарик Гунерсел, драматург Градског позоришта из Истанбула, и ја покренули идеју о стварању мреже ПЕН центара Балкана. Једногласно су нас подржали присутни делегати из балканских држава. Они који нису били учесници конгреса биће накнадно обавештени и верујемо да ћемо већ на јесен почети заједничке подухвате. Судећи према Гунерселовој енергији и радном елану, чини ми се да смо на путу да направимо добру и активну мрежу. Уосталом, видећете.

У неким од својих књига и текстова комуницирате са Исидором Секулић, Ивом Андрићем. По ком кључу бирате те литерарне саговорнике?

По критеријуму разумевања и тумачења света. Занима ме њихово велико књижевно искуство и озбиљни дар за просуђивање света. Читајући их изнова стално проверавам правце идеја и њихову моћ да се мењају и добијају другачија значења у новим околностима.

-----------------------------------------------------------

Случајности и симулације

Софокле, дакле, по Вашем мишљењу  у први план ставља древно питање о томе колико човек  може да утиче на своје животне изборе и колико је жртва случајности…

Да, али осим случајности постоје и симулације, намерно конструисане појаве, подешене тако да глуме случајност. Едип је жртва најпре зато што је поверовао у то да је његова изузетност широко прихваћена као натпросечни дар који му даје нарочиту моћ, а затим што је недовољно анализирао симулирану природност случајних подударности. Жртва је завере која је смишљена беспрекорно у својој суровости. Да парадокс буде већи и случајност сложенија, Едип у својој скрупулозној пометњи почиње да анализира своје поступке и да их доводи у везу са оптужбама, помажући на тај начин завереницима. У један мах се испостави да обе супротстављене стране раде за исту ствар, за пораз Едипа. И, наравно, завера успева, а трагедија је неминовна. На жалост, није мали број примера за то и у нашем времену.