Козе у штали са пет звездица

Краљево – Францускиња, а још рођена Парижанка, у српском селу гаји козе и успешно производи и те како тражени козји сир. Многи су, како је то код нас уобичајено, посебно у почетку, све то посматрали са неверицом и сумњама. Али, кад је тражња сира постала знатно већа од понуде, кренула је друга прича – посао је озбиљан, са шансама за солидну зараду. У том сточарском послу Брижит Павловић није сама. Ради са ортаком Драганом Пурићем, уз поштовање и примену науке, како у узгоју коза, тако и у преради млека, односно производњи сира.

Најпре, за наше прилике и навике необично је што стадо од тридесетак коза живи, рекло би се, у "штали са пет звездица". Свака коза (или, како се то код нас каже, "сиротињска мајка", јер мало једе а млека даје доста) има свој лепо уређени бокс. Заштићене су од врућине, пошто у објекту постоје клима-уређаји, ни мушице им, примера ради, сан не ремете, јер ту су апарати за одбрану од ових инсеката!

Стадо је брижно пажено, у штали је уграђен видео-надзор. Домаћини нам кажу да је то због лакшег надгледања, посебно у време кад се јаре – не желећи да говоре и о крађи јарића, чега је, како сазнајемо, такође било. У тој шталској просторији чује се тиха музика, углавном класика и баладе, нема новокомпонованих мелодија. Тако су, према саветима стручњака, смештене Брижитине и Драганове козе, а кад су напољу, пасу на лепо ограђеним пашњацима у близини.

До овог посла и ортаклука дошло је тако што су се поклопиле њихове идеје. Брижит је, тамо у Француској, још као девојчица заволела козе, одлазећи преко лета у викендицу својих родитеља, која се налазила ван Париза на сеоском подручју. А у комшилуку се налазила фарма коза...

Но, није сигурно тада ни сањала да ће једног дана имати своје стадо, далеко од родног Париза. Али, ето, непредвидиви су животни путеви. Кад се задевојчила, удала се за наочитог момка Милана Павловића, који је из родних Роћевића још као дечак отишао у Француску. Вредно су радили, прилично стекли, имају две одрасле кћери које су отишле својим путем, а њих двоје су сада углавном овде, у Роћевићима и Краљеву, али не доколиче.– Волим све врсте животиња – прича за "Политику" Брижит – а објаснила сам вам како сам заволела козе. Уз то, волим и све врсте сира. Тако, кад сам овамо за стално дошла са супругом Миланом, иако сам медицински радник и тамо сам се бавила тим послом, морала сам и овде да имам неки посао. Ето, добро је што сам се око идеје узгоја коза и производње сира брзо са нашим комшијом Драганом договорила и то је добро кренуло.

Драган Пурић је био професор одбране и заштите у краљевачкој гимназији, а потом и полицајац. Сада је у пензији, а пре четири године од Фонда за развој тражио је кредит, баш за набавку стада коза. Међутим, његов захтев је одбијен и овај ортаклук је, дакле, био једини начин да започне жељени посао у сточарству.

После договора, односно пре две године, њих двоје су основали фарму, регистровали пољопривредно газдинство под називом "Ла коза ностра", што, како кажу, уз игру речи значи "наше козе". Прва грла су куповали на пијаци, али су убрзо схватили да морају створити квалитетно матично стадо.

Тако су сада у овој савременој штали искључиво срнасте алпске козе са педигреом. Зову се Јулијета, Скарлет, Инкита... Од њиховог млека производе изузетно квалитетан класичан козји сир, али и сир у маслиновом уљу, према француском рецепту за који се побринула Брижит. Главна млекарица је Драганова супруга Драгана, која ради у такође модерно опремљеној просторији и у изузетним хигијенским условима.– Сада производимо око 100 килограма сира месечно и тражња је добра. Рецимо, производњу белог козјег сира, који кошта 300 динара за килограм, унапред распродамо. Планирамо да следеће године повећамо стадо за још оволико коза и не више. Основни циљ нам је квалитет, а не количина. Иначе, продајемо и јариће, али најрадије за формирање сличних фарми, пошто је реч о генетски квалитетним козама – истиче Брижит Павловић.