Koze u štali sa pet zvezdica

Kraljevo – Francuskinja, a još rođena Parižanka, u srpskom selu gaji koze i uspešno proizvodi i te kako traženi kozji sir. Mnogi su, kako je to kod nas uobičajeno, posebno u početku, sve to posmatrali sa nevericom i sumnjama. Ali, kad je tražnja sira postala znatno veća od ponude, krenula je druga priča – posao je ozbiljan, sa šansama za solidnu zaradu. U tom stočarskom poslu Brižit Pavlović nije sama. Radi sa ortakom Draganom Purićem, uz poštovanje i primenu nauke, kako u uzgoju koza, tako i u preradi mleka, odnosno proizvodnji sira.

Najpre, za naše prilike i navike neobično je što stado od tridesetak koza živi, reklo bi se, u "štali sa pet zvezdica". Svaka koza (ili, kako se to kod nas kaže, "sirotinjska majka", jer malo jede a mleka daje dosta) ima svoj lepo uređeni boks. Zaštićene su od vrućine, pošto u objektu postoje klima-uređaji, ni mušice im, primera radi, san ne remete, jer tu su aparati za odbranu od ovih insekata!

Stado je brižno paženo, u štali je ugrađen video-nadzor. Domaćini nam kažu da je to zbog lakšeg nadgledanja, posebno u vreme kad se jare – ne želeći da govore i o krađi jarića, čega je, kako saznajemo, takođe bilo. U toj štalskoj prostoriji čuje se tiha muzika, uglavnom klasika i balade, nema novokomponovanih melodija. Tako su, prema savetima stručnjaka, smeštene Brižitine i Draganove koze, a kad su napolju, pasu na lepo ograđenim pašnjacima u blizini.

Do ovog posla i ortakluka došlo je tako što su se poklopile njihove ideje. Brižit je, tamo u Francuskoj, još kao devojčica zavolela koze, odlazeći preko leta u vikendicu svojih roditelja, koja se nalazila van Pariza na seoskom području. A u komšiluku se nalazila farma koza...

No, nije sigurno tada ni sanjala da će jednog dana imati svoje stado, daleko od rodnog Pariza. Ali, eto, nepredvidivi su životni putevi. Kad se zadevojčila, udala se za naočitog momka Milana Pavlovića, koji je iz rodnih Roćevića još kao dečak otišao u Francusku. Vredno su radili, prilično stekli, imaju dve odrasle kćeri koje su otišle svojim putem, a njih dvoje su sada uglavnom ovde, u Roćevićima i Kraljevu, ali ne dokoliče.– Volim sve vrste životinja – priča za "Politiku" Brižit – a objasnila sam vam kako sam zavolela koze. Uz to, volim i sve vrste sira. Tako, kad sam ovamo za stalno došla sa suprugom Milanom, iako sam medicinski radnik i tamo sam se bavila tim poslom, morala sam i ovde da imam neki posao. Eto, dobro je što sam se oko ideje uzgoja koza i proizvodnje sira brzo sa našim komšijom Draganom dogovorila i to je dobro krenulo.

Dragan Purić je bio profesor odbrane i zaštite u kraljevačkoj gimnaziji, a potom i policajac. Sada je u penziji, a pre četiri godine od Fonda za razvoj tražio je kredit, baš za nabavku stada koza. Međutim, njegov zahtev je odbijen i ovaj ortakluk je, dakle, bio jedini način da započne željeni posao u stočarstvu.

Posle dogovora, odnosno pre dve godine, njih dvoje su osnovali farmu, registrovali poljoprivredno gazdinstvo pod nazivom "La koza nostra", što, kako kažu, uz igru reči znači "naše koze". Prva grla su kupovali na pijaci, ali su ubrzo shvatili da moraju stvoriti kvalitetno matično stado.

Tako su sada u ovoj savremenoj štali isključivo srnaste alpske koze sa pedigreom. Zovu se Julijeta, Skarlet, Inkita... Od njihovog mleka proizvode izuzetno kvalitetan klasičan kozji sir, ali i sir u maslinovom ulju, prema francuskom receptu za koji se pobrinula Brižit. Glavna mlekarica je Draganova supruga Dragana, koja radi u takođe moderno opremljenoj prostoriji i u izuzetnim higijenskim uslovima.– Sada proizvodimo oko 100 kilograma sira mesečno i tražnja je dobra. Recimo, proizvodnju belog kozjeg sira, koji košta 300 dinara za kilogram, unapred rasprodamo. Planiramo da sledeće godine povećamo stado za još ovoliko koza i ne više. Osnovni cilj nam je kvalitet, a ne količina. Inače, prodajemo i jariće, ali najradije za formiranje sličnih farmi, pošto je reč o genetski kvalitetnim kozama – ističe Brižit Pavlović.