Лепше је бити новинар него нобеловац

Чак и када болују од губитка памћења , стари људи воле пред собом да имају јутарње новине. Свакога јутра Габријелу Гарсији Маркесу је у болницу у Сијудад Мексику где се лечио неколико дана од запаљења плућа и компликација насталих услед поодмаклог стадијума рака лимфних жлезда, његов помоћник (Хеновево Кирос), доносио најважније домаће и стране, углавном латиноамеричке дневне листове. Када је из њих сазнао да читава армија новинара и фоторепортера чека пред улазом Националног института за медицину „Салвадор Субиран” да чује у каквом се стању налази, он им је преко Кироса поручио: „Шта раде тамо напољу, луди су. Нека иду на свој посао, нека ураде нешто корисно”.

Ако је овај исечак из последњих дана живота веродостојно приказан, а сва је прилика да јесте, јер је објављен у „Универсалу”, мексичком дневнику који је преко интимних пријатеља годинама имао најближи увид у оно што се дешава у кући писца, онда то значи да је Габријел Гарсија Маркес своју последњу поруку упутио баш новинарима. Изазови и замке „најлепше професије на свету” како је целог живота називао новинарство, заокупљали су некадашњег новинара, и много деценија пошто је добио Нобелову награду за књижевност.

У младости се страсно бавио дневним писаним новинарством радио је у колумбијском „Универсалу”, затим у престоничком „Ел експектадору”, прошао је све степенице у новинарском послу, остао је до краја заражен овим вирусом, и отворено је говорио да је то лепши посао од књижевничког. Када је 1995. основао Фондацију и школу за ново новинарство, где су на радионице долазили многи млади новинари из Латинске Америке, рекао је чак да „пати као пас” због јадног стања у коме се новинарство налази.

Детаљно је рашчланио критику актуелног новинарства у Монтереју где се у организацији његове Фондације за ново новинарство одржао Међународни семинар „Трагања за новинарским квалитетом”. Већ тада је био „изнервиран због катастрофално написаних текстова”. Сваког јутра читао је десетак латиноамеричких дневних новина, и осећао се толико пораженим, да је неретко звао уреднике листова да их изгрди. Говорио им је да „реченица мора да се осмисли и да младе новинаре треба да подуче писању”.

„Штампани листови такмиче се са електронским медијима, и у тој трци са временом машине односе победу, а страда душа новинарског позива”, говорио је Гарсија Маркес.

„Тешко је данас пронаћи драгуљ у дневним новинама”, тврдио је овај нобеловац пре десетак година, када је ревносно читао не само колумбијску, већ и аргентинску, чилеанску и мексичку штампу.

„Глад за информацијама подстиче се електронским медијима, па новинари у редакцијама не могу ни да размисле о догађајима пре него што их баце збрда-здола на папир. За то нису искључиво криви новинари, већ и уредници који им дају сат два времена, за репортажу коју треба осмислити да би била драгуљ избрушен из свих углова.”

Новинарство је описао као „незаситу страст” и она једино може да се истрпи „у надахнутом суочавању са стварношћу”.

„Нико ко то није осетио не може да замисли какво је то ропство које непрестано мора да се храни непредвидивостима живота. Нико ко то није проживео не може да схвати натприродни срчани дрхтај, оргазам који настаје у додиру са новом информацијом, или моралну разореност у случају неуспеха.”

Ишао је тако далеко да је полазнике новинарске фондације упозоравао да се новинари рађају као такви, али да ни то није довољно:

„Нико ко се није такав родио, и ко није спреман да живи само за то, не може да опстане у тако неразумљивом неутољивом послу, чије дело се окончава после сваке вести, али ти не пружа ни тренутак смирења, пре него што поново са још већим жаром већ следећег минута не почнеш све испочетка.”

Габо је имао огроман полет за суочавање са стварношћу, написали су пре две године уводничари књиге „Ја новинар”, која је у издању Фондације за ново новинарство, изашла поводом тридесетогодишњице од добијања Нобелове награде. У књизи су сакупљена сведочења осамдесетак некадашњих Габових новинарских колега и мање познате репортаже и хронике каснијег нобеловца. Тираж овог уџбеника новинарства је ограничен и подељен је одређеним латиноамеричким редакцијама и новинарским фондацијама на континенту.

Осим „Приче о једном бродолому” и „Вести о једној отмици”, на истом месту су и почетни новинарски текстови Гарсије Маркеса објављени у листу из Картахене „Универсал” (1948), и каснијих репортажа из престоничког „Еспектадора” као и колумбијског недељника „Камбио” који више не постоји.

Бављење новинарским послом није исушило литерарне квалитете колумбијског нобеловца, што се десило неким другим књижевницима. Напротив, оно је његовој литератури дало снагу. Магични реализам, правац чији је Гарсија Маркес најзначајнији представник, пре свега је „уметност изненађења” како то наводи и наш професор Далибор Солдатић у „Прилозима за теорију новог хиспаноамеричког романа”, а где има већих и чешћих изненађења него у новинарском послу.

Потпуно одсуство слаткоречивости и краснописа је такође одлика Гарсија Маркесовог новинарског и књижевног стила. Зато је наводно Гарсија Маркесово опроштајно писмо које је заразило и српски и светски виртуални простор на вест о његовој смрти доказ да многи нису разумели колумбијског нобеловца, ако су га уопште и читали. У том писму, које је написао један мексички трбухозборац, за свој редовни шоу на латиноамеричким телевизијама, говори се о „комадићу живота, коју би му подарио бог”, „заљубљености у љубав”, о томе да је сваког дана потребно говорити људима да их волиш… Писац је пре десетак година лично демантовао да је творац тог „отужно сладуњавог штива”.

Нема га сада да окрене телефон и загрми у слушалицу уредника „Фејсбука”, „Гугла”, или „Јахуа”, а питање је да ли би га и послушали. Мексико и Колумбија су, њему у част, прекршили традицију и у Палати лепих уметности у мексичкој престоници одали лаичку пошту над његовом урном са пепелом, без икаквих религиозних обреда. Церемонију је обележила киша жутих папирних лептирића која је прекрила пишчев пепео. Габријел Гарсија Маркес их је за живота поклањао читаоцима у целом свету.

Зорана Шуваковић