Њихова снага била је заразна

Када је наш филмски редитељ Владимир Перишић од Жан-Мишел Фродона, некадашњег главног уредника француског филмског часописа „Каје ди синема” и уметничког директора европског копродукцијског пројекта, добио позив да учествује у настанку омнибус филма „Мостови Сарајева” с којим би се филмски обележила стогодишњица од почетка Првог светског рата, дебате око његовог узрока и  повода биле су у Европи у најжешћем јеку.

Ни сада, када је Перишић кратким филмом „Наше ће сјени...” дао свој допринос и када је филмски пројекат готов и спреман за специјално приказивање у главном програму предстојећег 67. Канског фестивала, полемике су у току. Наш редитељ, који живи и ради на релацији Париз-Београд, специјално за „Политику” каже да су у тренуцима када је добио позив на сцени били и „покушаји криминализације једног ослободилачког и антиколонијалног геста, какав је атентат на Франца Фердинанда” и да се пред њим тада створило питање на који начин један мали филм (седам и по минута) може, ако уопште може, да учествује у тој дебати.

Читајући разне текстове на ову тему, како оне који нападају тако и оне који бране Гаврила Принципа, Перишић је, како каже, често имао утисак да више сазнаје о политичким идејама њихових аутора, него о самом Принципу и Младобосанцима. Зато му се учинило да треба да уради филм који ће гледаоцу једноставно понудити да чује мотиве и политичке идеје које су припаднике Младе Босне навели на атентат. Тако је дошао и до транскрипта суђења Младобосанцима у Сарајеву, одабрао најзначајније фрагменте њихове одбране, саставио текст који је нека врста њиховог политичког вјерују и филм назвао према почетним речима из Принципове поруке: „ Наше ће сјени ходати по Бечу. Лутати по двору и плашити господу”, исписане пред смрт на зиду самице.

 Проучавајући транскрипрте за потребе филма, Владимир Перишић се уверио да је одбрана Гаврила Принципа и његових другова потресна. „Њихов идеализам, политичка зрелост и уједно младост, у себи носи електрицитет чија је снага заразна. Чини ми се да је оно што су изговорили на том суђењу, данас једнако актуелно као и пре 100 година и да равноправно стоји са великим политичким говорима 20. века”, каже Перишић.

 На питање какав је концепт филма пред себе поставио, наш аутор одговара да је још у раној фази спознао да не жели да филм буде историјска реконструкција. Историју пишу победници, каже аутор, а прича о Принципу и друговима припада ономе што Валтер Бењамин зове „традиција потлачених”. Као таква она је и данас актуелна, тако да је Перишића, пре свега, интересовала актуелност те побуне.

– Затворити се у прошлост значило би учинити је мање опсаном, мање оштром на политичком, а кинематографски наивном на естетском плану. Зато ме није интересовало да професионални глумци играју Принципа или Чабриновића, већ да нађем младиће који би могли да се препознају у оном што нам је од њих остало и што су нам оставили. За Младобосанце Тин Ујевић је рекао: „Јунаци са револвером у рукама, ви сте своме народу оставили више него збирке поезије, читаву једну антологију примера”. Слика из прошлости, која нам путем ове стогодишњице долази као нека опомена из будућности, прети да се изгуби ако се у њој не препознамо, каже редитељ.

Зато је он свој „филм суштине” и „филм стања” замислио и спровео као сусрет прошлог и садашњег. Као сусрет две генерације, две младости – оне из 1914. и оне из 2014. Као сусрет гласова из прошлости који више немају тела и тела младих данашњице који траже да артикулишу свој глас, своју побуну.

 Перишићев „Наше ће сјени...” је драгоцени траг тог сусрета. Кроз естетско етерично–мистични филм, гласови из прошлости шапућу и тај шапат нагони на максималну усресређеност на садржај онога што су током свој одбране на суду изрицали Гаврило Принцип и другови. Те шаптеће гласове прати слика њихових истогодишњака, још голобраде младости данашњице која у себи носи сличну побуну, идеализам, сличну глад за правдом и жудњу за другачијим и бољим светом.

 Као сасвим исправном показало се ауторово размишљање да на тај начин слика заиста може да допринесе тексту, да помогне у његовом схватању. Перишић гледаоцу даје могућност да види тело које је произвело те речи и нуди неку врсту отрежњења, јер једно је знати да су Принцип и другови имали од 16 до 24 године, а сасвим друго је видети крхкост, младост, невиност тела једног седамнаестогодишњака, његове покрете, поглед, још увек дечији осмех...

Како је Југославија била политички идеал Младобосанаца, Владимиру Перишићу се учинило сасвим примереним да свој филм о сусрету прошлог и садашњег, сними у простору напуштене архиве и тонског студија у подруму Радио Југославије. „То је било право место за сусрет гласова из прошлости који позивају на стварање једне земље када није постојала, са телима омладине данас када та земља поново не постоји”, каже Перишић, додајући да је снимајући текст одбране Младобосанаца, придодао тој архиви подземних гласова потлачених још један запис...

Перишићев филм „Наше ће сјени...”, уз кратке филмове Жан Лик Годара, Кристи Пуијуа, Сергеја Лознице, Вићенца Маре, Аиде Бегић, Камена Калева и других аутора (укупно их је 13, а један од копродуцената и Јован Марјановић, „Обала Арт центар, Сарајево), ускоро ће видети канска премијерна публика. Какав је свеукупни омнибус „Мостови Сарајева”, какву поруку као целина носи, какву страну заузима, знаће се средином маја. У сваком случају, уврстивши га у свој главни програм (ван конкуренције), Кански фестивал ставља на знање да се прикључује обележавању стогодишњице од почетка Великог рата.

-----------------------------------------------------------

Филмски шапат гласова са суђења

Владимир Перишић Фото Приватна архива 

Гаврило Принцип: „Имам 19 година. Завршио сам гимназију 8. разред...Нисам злочинац, јер сам уклонио онога који је чинио зло. Мислио сам добро...Њу нисам хтео, нехотице сам је убио... Ја сам националиста Југословен. Моја је тежња ујединити Југословене. И ослободити их од Аустрије...Главни мотив који ме је потакао на то дело била је освета за све муке које подноси мој народ под Аустријом...”

Недељко Чабриновић: „Деветнаест ми је година... Ја бих волио да не буде рата ако је могуће, јер сам ја космополит и не желим пролијевања крви...Моја жеља: југословенска република...Ја нијесам присташа монархије...Аустрија је трула. Једна држава која потлачује друге, не може се сматрати јединственом, у њој нема веза него проста дисциплина. Сва јој је сила на бајонетима...”

Цвијетко Поповић: „ Ја сам се на атентат одлучио ради тога што се Славени прогањају у Аустро–Угарској Монархији... Ја сам престолонасљедника сматрао као представника силе и мислио сам да ћу тим најбоље осветити прогањање... Жао ми војвоткиње, а њега ми није жао...”.