Кампања против јавног сектора?

Сваког петог-шестог у месецу на текући рачун потписника ових редова „легне” 25.000 динара. Исто толико, петнаестак дана касније. Све у свему, као просветни радник са седмим степеном школске спреме, пуним фондом часова, петнаестогодишњим радним стажом, разредним старешинством и додатком за рад у специфичним условима (теренски рад са болесном децом) могу се „похвалити” месечном зарадом од 50.000 динара.

Много или мало, ствар је процене, али у последње време, морам признати, подижем је са извесном нелагодом. Која није резултат страха да би ми, због свеопште штедње, ускоро могла бити умањена за 10-15 одсто, или да би у склопу најављених „реформи” могао остати без посла.

Нелагода долази од размишљања – јесам ли заслужио ту плату или је она резултат мог повлашћеног друштвеног положаја? Добијам ли ја то „напојницу за нерад”? Да ли је неки приватник банкротирао, а држава се додатно задужила да би се у буџету и овог месеца пронашао новац за моју плату?

Ма колико звучала ирационално, ова размишљања нису неочекивана, а ни усамљена. Јер сведоци смо да се, последњих месеци, у делу јавности води својеврсна кампања против јавног сектора, који је постао синоним за нерад, неефикасност, нерационално трошење, привилегије... Том и таквом јавном сектору супротставља се „реални” (приватни) сектор (ваљда је јавни „нереалан”) као здрав и једино спасоносан, али од државе никада довољно стимулисан. Колико су ова размишљања оправдана?

Чињеница је да у јавном сектору има простора за знатне уштеде. Да је, нарочито у разним агенцијама, општинским и другим управама, појединим јавним предузећима било запошљавања преко сваке мере, и то углавном по партијској и рођачкој линији. Да поприличан број државних службеника има непримерено високе плате. Да у државној служби, нажалост, и даље важи правило да се рад не награђује, а нерад не санкционише, што за последицу има и негативну селекцију кадрова. Да је систем, у много чему застарео, гломазан и неефикасан и да га треба мењати.

Све то стоји, али да ли је то разлог да се целокупан јавни сектор и сви који у њему раде ставе на „стуб срама”. И јесу ли ти недостаци, ма колико озбиљни, главни разлог што се Србија, већ годинама налази у овако тешкој економској ситуацији? С тим у вези намеће се и питање – ко су „нерадници” у јавном сектору? Не чине ли јавни сектор хирурзи који дежурају у операционим салама? Нису ли то полицајци од којих се очекује да своје главе „ставе у торбу” јурећи криминалце? Јесу ли јавни сектор официри и војници у копненој зони безбедности, професори чији је задатак да нам образују и васпитају децу, општински службеници од којих, с правом, тражимо да буду љубазни и услужни када им се обратимо... У чему је њихова „кривица”? Јесу ли они одговорни што људи масовно остају без посла, што се многе фирме затварају, а радници у „успешним” (наравно, приватним) компанијама за мале плате раде 10-12 сати дневно? Јесу ли они створили буџетски дефицит, огромне дугове и поремећене односе у друштву?

Стиче се, наиме, утисак да се, у делу јавности води кампања која има за циљ да грађане Србије убеди да главни узрок наших проблема нису девастирана привреда, неуспешне, а често и пљачкашке приватизације, намештени тендери, лоше управљање, узимање скупих кредита које ћемо с муком, деценијама отплаћивати... Коначно, да узроци кризе не леже ни у неолибералној економској доктрини и глобализацији тржишта, чије се последице осећају у готово целој Европи. Него да су главни узрок наши: поштари, железничари, шалтерски службеници, запослени у школама, болницама, касарнама... И да ће, само кад њих „доведу у ред” и свуда где је то могуће замене спасоносним – приватним сектором, наши проблеми преко ноћи нестати.

Професор историје из Београда