Kampanja protiv javnog sektora?

Svakog petog-šestog u mesecu na tekući račun potpisnika ovih redova „legne” 25.000 dinara. Isto toliko, petnaestak dana kasnije. Sve u svemu, kao prosvetni radnik sa sedmim stepenom školske spreme, punim fondom časova, petnaestogodišnjim radnim stažom, razrednim starešinstvom i dodatkom za rad u specifičnim uslovima (terenski rad sa bolesnom decom) mogu se „pohvaliti” mesečnom zaradom od 50.000 dinara.

Mnogo ili malo, stvar je procene, ali u poslednje vreme, moram priznati, podižem je sa izvesnom nelagodom. Koja nije rezultat straha da bi mi, zbog sveopšte štednje, uskoro mogla biti umanjena za 10-15 odsto, ili da bi u sklopu najavljenih „reformi” mogao ostati bez posla.

Nelagoda dolazi od razmišljanja – jesam li zaslužio tu platu ili je ona rezultat mog povlašćenog društvenog položaja? Dobijam li ja to „napojnicu za nerad”? Da li je neki privatnik bankrotirao, a država se dodatno zadužila da bi se u budžetu i ovog meseca pronašao novac za moju platu?

Ma koliko zvučala iracionalno, ova razmišljanja nisu neočekivana, a ni usamljena. Jer svedoci smo da se, poslednjih meseci, u delu javnosti vodi svojevrsna kampanja protiv javnog sektora, koji je postao sinonim za nerad, neefikasnost, neracionalno trošenje, privilegije... Tom i takvom javnom sektoru suprotstavlja se „realni” (privatni) sektor (valjda je javni „nerealan”) kao zdrav i jedino spasonosan, ali od države nikada dovoljno stimulisan. Koliko su ova razmišljanja opravdana?

Činjenica je da u javnom sektoru ima prostora za znatne uštede. Da je, naročito u raznim agencijama, opštinskim i drugim upravama, pojedinim javnim preduzećima bilo zapošljavanja preko svake mere, i to uglavnom po partijskoj i rođačkoj liniji. Da popriličan broj državnih službenika ima neprimereno visoke plate. Da u državnoj službi, nažalost, i dalje važi pravilo da se rad ne nagrađuje, a nerad ne sankcioniše, što za posledicu ima i negativnu selekciju kadrova. Da je sistem, u mnogo čemu zastareo, glomazan i neefikasan i da ga treba menjati.

Sve to stoji, ali da li je to razlog da se celokupan javni sektor i svi koji u njemu rade stave na „stub srama”. I jesu li ti nedostaci, ma koliko ozbiljni, glavni razlog što se Srbija, već godinama nalazi u ovako teškoj ekonomskoj situaciji? S tim u vezi nameće se i pitanje – ko su „neradnici” u javnom sektoru? Ne čine li javni sektor hirurzi koji dežuraju u operacionim salama? Nisu li to policajci od kojih se očekuje da svoje glave „stave u torbu” jureći kriminalce? Jesu li javni sektor oficiri i vojnici u kopnenoj zoni bezbednosti, profesori čiji je zadatak da nam obrazuju i vaspitaju decu, opštinski službenici od kojih, s pravom, tražimo da budu ljubazni i uslužni kada im se obratimo... U čemu je njihova „krivica”? Jesu li oni odgovorni što ljudi masovno ostaju bez posla, što se mnoge firme zatvaraju, a radnici u „uspešnim” (naravno, privatnim) kompanijama za male plate rade 10-12 sati dnevno? Jesu li oni stvorili budžetski deficit, ogromne dugove i poremećene odnose u društvu?

Stiče se, naime, utisak da se, u delu javnosti vodi kampanja koja ima za cilj da građane Srbije ubedi da glavni uzrok naših problema nisu devastirana privreda, neuspešne, a često i pljačkaške privatizacije, namešteni tenderi, loše upravljanje, uzimanje skupih kredita koje ćemo s mukom, decenijama otplaćivati... Konačno, da uzroci krize ne leže ni u neoliberalnoj ekonomskoj doktrini i globalizaciji tržišta, čije se posledice osećaju u gotovo celoj Evropi. Nego da su glavni uzrok naši: poštari, železničari, šalterski službenici, zaposleni u školama, bolnicama, kasarnama... I da će, samo kad njih „dovedu u red” i svuda gde je to moguće zamene spasonosnim – privatnim sektorom, naši problemi preko noći nestati.

Profesor istorije iz Beograda