Социјална анестезија

Није лако прославити Празник рада у земљи где нема посла. Падала је киша, али људи су се веселили, окретали су се ражњеви, чурило је са роштиља, точило се пиво. Док се точило, било је некакве наде. Иза излетника и трудбеника на уранку остале су тоне отпадака, после славља не може се избећи осећање летаргије и општег мамурлука.

Синдикати, бар они чији се лидери често појављују, нису славили на лединама. За њих је Први мај датум борбе за радничка права, ако је та права уопште могуће одредити у лавиринтима свеопште друштвене конфузије. Протести су били млаки, како и доликује, а синдикати су најавили нове, масовније, пре свега против новог, дуго најављиваног закона о раду.

Све се то догађало у јакој сенци тек изговорене заклетве нове српске владе, и обимних, наводно спасоносних рестрикција које је најавио први министар Александар Вучић. Он је већ предузео неке мере које ће јавност одобрити. Министри ће устајати сат раније, посланици неће имати одмора, службена возила, која су припадала сваком државном ћати, биће редукована и министрима. Чуди што влада није одлучила да се државни чиновници возе националним возилом, као што је то у другим земљама. Шта фали лимузини „500Л”, коју је промовисао још Борис Тадић? То је баш велики фића, на који се лако дају прикачити и ротациона светла.

Вучић нам је, баш као и Черчил, обећао крв, зној и сузе, али бадава ако се не зна, а не зна се још, шта ће се догодити на крају. Живећемо боље после 2016, али од чега? Слутим да ће се министри, нижи чиновници и секретарице некако снаћи за државни превоз. Жилава је то сорта, никакве уредбе раније нису помагале, нико им никада није могао ништа, па тешко да ће и Вучићева шака која удара по столу. Али, није лоше што је подвикнуо, бар да се зна у којим сегментима власти је порекло бахатости.

У неким државама, где је ипак боље него код нас, синдикати су извели раднике на улице. Понегде је било уобичајених окршаја са полицијом. Такав је у суштини Први мај, тако је и настао, да нам живи, живи рад.

У свом опширном излагању, пре него што су посланици јавно изгласали премијера и његов тим, Вучићев оптимизам је био услован. Потребно је много тога, безброј каменчића који би се уклопили у мозаик покретања Србије из доње мртве тачке. Дакле, у оптицају је идеалан сценарио, у коме би рад, ред и дисциплина у парламенту и влади, и опште прегнуће радног народа, довели до бирићетне 2017. године, и даље. Тада бисмо морали да се нађемо на зеленој грани, ако се не испречи нешто што иначе није могуће предвидети.

Има, наравно, много тога што се не може предвидети. Економисти су рекли своје, неки су хвалили Вучићев програм, други су говорили да он и не постоји, него да је то само списак жеља. А ово је само осврт на невеселе социјалне неприлике у Србији, и затворен круг, одакле је тешко пронаћи ваљан излаз.

Дакле, није довољно само да ради влада, да Кори не касни на седнице и да народни депутати ноћивају у парламенту. И да заноће тамо, знам да им неће бити лоше. Највећи проблем настаје кад ваља упослити оне који немају наде да ће добити посао. Чаробних решења нема, државна каса је празна, шеици више не залазе овде тако често. Дужнику је тешко да позајмљује да би враћао.

Нема тачне евиденције (не зна се зашто нема), али држава на својим јаслима држи између 700.000 и 800.000 људи. Све владе су најављивале „сечу” тих, углавном партократских радних места, али то би болело на све стране, пре свега оне који секу. И списак незапослених био би већ неподношљив. Вучић је најавио бољи живот за приватни сектор, који је држава радо гасила неразумним наметима. Више од 130.000 малих фирми угашено је за три године због акумулације измишљених „фирмарина”.

Код неуких „аналитичара” у оптицају је формулација по којој „један запослени издржава три до четири пензионера”. Право говорећи, умировљеника који је својим радом стекао пензију не издржава нико, а он издржава гомилу незапослених. У суштини ствари је немоћ власти да покрене балдисалу привреду, оживи приватни сектор и покрене пољопривреду.

Прети ли Србији грчки сценарио, или нешто друго, слично банкроту, сазнаћемо ускоро. Да нешто неугодно и много непријатно иде на нас и да нас очекују „болни резови”, како то рече нови премијер, извесно је. Шта добијамо после тих резова ако је одрицање у сиромаштву једино што нас чека? Шта после одрицања?

И поред свега, у Србији влада она врста социјалног мира изазваног политичком анестезијом. Синдикати траже бољи закон о раду, мада изгледа да није у томе ствар. Ваљало би тражити рад, уз онај непревазиђени социјални постулат: фер надметање за право на рад и животворну цену радног сата. Без тих права, друга и не постоје. Пре тога нужна су велика улагања и отварање радних места. Ништа од тога није на видику, а Србија тоне у сиромаштво опијена убедљивим обећањима да ће бити горе. Социјални притисци су неизбежни, али изгледа да је Вучић изван владе оставио и неке људе који заиста могу да понуде решења. А Велимир Илић је у њој...