Портрет једне диве

Ле­че – Не до­па­да ми се та реч ди­ва, ја не во­лим да бу­дем ди­ва. Не­мам ни те­ло­хра­ни­те­ље ни во­за­че, идем на­по­ље са­ма и не­мам про­бле­ма. Ка­да ми за­тре­ба во­жња, мал­тре­ти­рам ћер­ку и зе­та – из­ја­ви­ла је на­сме­ја­на и пу­на енер­ги­је са­да већ 76-го­ди­шња глу­ми­ца Кла­у­ди­ја Кар­ди­на­ле, у су­сре­ту са пред­став­ни­ци­ма „сед­ме си­ле” на 15. Фе­сти­ва­лу европ­ског фил­ма у Ле­чеу.

Ита­ли­јан­ској и свет­ској филм­ској ди­ви, зва­нич­но и нај­леп­шој ита­ли­јан­ској глу­ми­ци свих вре­ме­на и ам­ба­са­дор­ки Уне­ска, фе­сти­вал у Ле­чеу при­ре­дио је ре­тро­спек­ти­ву, ве­ли­ку из­ло­жбу филм­ских фо­то­гра­фи­ја у про­сто­ру не­ка­да­шњег сред­њо­ве­ков­ног ма­на­сти­ра Те­а­ти­ни, а ди­рек­тор фе­сти­ва­ла Ал­бер­то Ла Мо­ни­ка уру­чио јој је и „Злат­ну ма­сли­ну” за из­у­зе­тан до­при­нос свет­ском фил­му.

Кла­у­ди­ја Кар­ди­на­ле је умет­нич­ко име Клод Жо­зе­фин Роз Кар­ди­на­ле ро­ђе­не у Ту­ни­су 1938. го­ди­не (од оца Си­ци­ли­јан­ца и мај­ке Фран­цу­ски­ње), пре­ма соп­стве­ном при­зна­њу – не­ста­шне, жи­вах­не и твр­до­гла­ве де­вој­чи­це. О род­ном Ту­ни­су, пре не­ко­ли­ко го­ди­на на­пи­са­ла је књи­гу, а 2009. је у Ту­ни­су сни­ми­ла и филм „Жи­ца” (Мех­ди­ја Бен Ати­ја) у ко­јем игра мај­ку си­на ко­ји се за­љу­бљу­је у ба­што­ва­на. – На пре­ми­је­ри фил­ма ни­је би­ло ни­ти јед­ног но­ви­на­ра, штам­па је овај филм пот­пу­но иг­но­ри­са­ла, ре­кли су да хо­мо­сек­су­ал­ност не по­сто­ји – из­ја­вљу­је у Ле­чеу Кла­у­ди­ја, при­се­ћа­ју­ћи се и сво­је мла­до­сти и филм­ских по­че­та­ка.

– Има­ла сам до­вољ­но сре­ће да уско­чим у ма­ги­ју ита­ли­јан­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је и ра­дим са ве­ли­ким филм­ским ства­ра­о­ци­ма ко­ји су ме на­у­чи­ли све. Учи­ла сам ја и у филм­ској шко­ли Чен­тро спе­ри­мен­та­ле, али је та­мо би­ло ужа­сно. Ни­су ми од­го­ва­ра­ли ка­да би их не­што пи­та­ла, гле­да­ли су ме чуд­но и пи­та­ли да ли сам Арап­ки­ња. У јед­ном тре­нут­ку сам Чен­тро и на­пу­сти­ла, за­лу­пив­ши вра­та – ка­же глу­ми­ца ко­ја је сни­ми­ла ви­ше од 120 фил­мо­ва. Ра­ди­ла је са нај­слав­ни­јим ре­ди­тељ­ским име­ни­ма од Лу­ки­на Ви­скон­ти­ја („Ро­ко и ње­го­ва бра­ћа”, „Ге­пард”), Фе­де­ри­ка Фе­ли­ни­ја („Осам и по”), Мар­ка Бе­ло­ки­ја („Хен­ри IV”), Вер­не­ра Хер­цо­га („Фиц­ка­рал­до”), Ри­чар­да Брук­са („Про­фе­си­о­нал­ци”), Хен­ри­ја Хе­те­ве­ја („Свет цир­ку­са”), Сер­ђа Ле­о­неа („Би­ло јед­ном на ди­вљем за­па­ду”)..., па све до Бо­ри­са Де­спо­до­ва (ко­ме­ди­ја – омаж фил­мо­ви­ма Сер­ђа Ле­о­неа) и Фа­бри­са Бе­го­ти­ја као пред­став­ни­ка но­ве ге­не­ра­ци­је европ­ских филм­ских ре­ди­те­ља.

Кла­у­ди­ји­ни парт­не­ри би­ли су од Џо­на Веј­на, Ли­ја Мар­ви­на, Хен­ри­ја Фон­де, Мар­че­ла Ман­стро­ја­ни­ја, Чар­лса Брон­со­на, Жан Пол Бел­мон­да и Ала­на Де­ло­на, све до Ви­ље­ма Мо­зли­ја (нај­но­ви­ји филм „Пла­ни­на ти­ши­не” Ерн­ста Го­сне­ра). Ди­ва са ра­до­шћу при­ча о сво­јим дру­га­ри­ма Де­ло­ну и Бел­мон­ду, при­ја­тељ­ству са Бри­жит Бар­до, о сво­јим по­след­њим фил­мо­ви­ма, шпан­ском „Умет­ник и мо­дел” Да­ви­да Тру­е­бе и „Го­бо и сен­ке” Ма­но­е­ла де Оли­ве­и­ре за ко­јег ка­же: – У сво­јој 105. го­ди­ни има ви­ше енер­ги­је од свих нас ов­де за­јед­но. От­кри­ва и да по­чи­ње сни­ма­ње фил­ма „Пут у Рим” са ко­јим ће као ре­ди­тељ­ка де­би­то­ва­ти глу­ми­ца Ка­рин Про­и­ја и да ра­до по­ма­же мла­дим ре­ди­те­љи­ма и глум­ци­ма. – Ако ми­сли­те да ћу ја ста­ти, грд­но гре­ши­те! Ја не мо­гу без по­сла, а по­сла за ме­не још увек има – ка­же ди­ва ко­ја се по­но­си што ње­ном ли­цу и ње­ном те­лу пла­стич­ни хи­рур­зи ни­ка­да ни­су при­шли.

На пи­та­ње ка­ко ви­ди Евро­пу из Па­ри­за, у ко­јем жи­ви по­след­њих 29 го­ди­на, Кла­у­ди­ја Кар­ди­на­ле од­го­ва­ра: – Ва­жно је да по­сто­ји евро, мо­же­мо да пу­ту­је­мо, а да не­ма по­тре­бе да ме­ња­мо но­вац! О то­ме ка­ко ви­ди филм у Ита­ли­ји да­на­шњи­це ка­же: – У Фран­цу­ској се фи­нан­си­ра­ју мла­ди ства­ра­о­ци и Ита­ли­ја на том пла­ну мо­ра да ура­ди ви­ше. Тре­нут­на си­ту­а­ци­ја је ве­о­ма де­ли­кат­на и са­мо ћу ре­ћи да сма­трам да смо ми пре­ви­ше по­ли­ти­ча­ри, да по­сто­ји пре­ви­ше стра­на­ка и да се са­мо не­што рас­пра­вља. Во­ле­ла бих ка­да би се ра­ди­ло ви­ше ко­про­дук­ци­ја и та­ко би се ита­ли­јан­ски филм ви­ше гле­дао. Мно­ги ауто­ри, Ко­по­ла и Ву­ди Ален, ре­кли су ми да су би­ли ин­спи­ри­са­ни ита­ли­јан­ском ки­не­ма­то­гра­фи­јом, да их је она на­у­чи­ла фил­му. Да­нас ита­ли­јан­ска ки­не­ма­то­гра­фи­ја не­ма ре­сур­се за мла­де филм­ске ства­ра­о­це. Ве­о­ма сам за­до­вољ­на успе­хом Со­рен­ти­но­ве „Ве­ли­ке ле­по­те” и ко­нач­но је­дан ита­ли­јан­ски филм до­бро при­мљен у би­о­ско­пи­ма ши­ром све­та...

У сво­јој ка­ри­је­ри, ка­же Кла­у­ди­ја Кар­ди­на­ле, не­ма за чим да жа­ли. – Из­бо­ри и су­сре­ти дик­ти­ра­ју суд­би­ну. Сни­ми­ла сам мно­ге фил­мо­ве у Хо­ли­ву­ду, а ка­да су ме пи­та­ли да оста­нем ре­кла сам не. Ко је по­ку­шао да ме про­ме­ни бр­зо би схва­тио да се на­ла­зи пре јед­ним ов­ном. Ни­сам мно­го го­во­ри­ла, би­ла сам ди­вља, а сма­тра­ла сам да је тро­ше­ње вре­ме­на ср­ља­ти у ту­че са де­ча­ци­ма ка­ко бих до­ка­за­ла да је же­на ја­ча. Во­лим опа­сност и мно­ге ри­зич­не филм­ске сце­не ра­ди­ла сам без ду­бле­ра.

Та­квих је сце­на би­ло и у фил­му „Би­ло јед­ном на ди­вљем за­па­ду” Сер­ђа Ле­о­неа о ко­јем Кар­ди­на­ле при­ча са ве­ли­ким по­што­ва­њем. – Сер­ђо је имао по­се­бан на­чин ра­да. Ра­дио је „пре­ко­вре­ме­но” фо­ку­си­ра­ју­ћи ка­ме­ром де­та­ље, са­мо очи, ру­ке, те­ло. На сни­ма­њу сам би­ла је­ди­на же­на, а ме­ђу глум­ци­ма сам при­ја­те­ље про­на­шла у Џеј­со­ну Ро­бард­су. Чарлс Брон­сон је био уса­мље­ник. Он је у па­у­за­ма увек ста­јао у углу и играо се лоп­том. Мла­дим ко­ле­га­ма глум­ци­ма по­ру­чи­ла је: – Тре­ба да бу­де­те ја­ки уну­тра, да од­ра­жа­ва­те сво­ју ин­ди­ви­ду­ал­ност, али не и да „мон­ти­ра­те гла­ву”. За „По­ли­ти­ку” је још из­ја­ви­ла да пам­ти сво­је бо­рав­ке у Бе­о­гра­ду, по­себ­но онај ка­да је на бе­о­град­ском Фе­сту бо­ра­ви­ла у пе­том ме­се­цу труд­но­ће...