Како су стари Грци разумели уметност

У музејима, посебно на Тасманији, уобичајено је да се дела излажу без потписа аутора, чиме се посетиоцу поручује „изволи, доживи дело, реагуј интуитивно”. И то није нова идеја, за исту ствар давно су се залагали Филострат Старији и његов унук Филострат Млађи, антички историографи уметности из 2. века нове ере.

Њихове списе „О сликарству” са старогрчког је превела, написала предговор и коментаре, историчарка уметности Зоја Бојић, предавач на Универзитету Новог Јужног Велса, у Сиднеју. Издавачи су „Завод за уџбенике” и „Досије студио”, а промоција је вечерас у 18 часова у Капетан Мишином здању, где говоре Милош Арсенијевић, Слободан Марковић и ауторка.

– Од посетилаца једне приватне галерије у близини Напуља Филострат Старији је тражио да се уживе и осете како се са слика разлажу и мириси и звуци. Говорио им је како време може да се прикаже на слици – кроз неколико секвенци или као категорија сама по себи. Наративни рељефи у римској и грчкој уметности приказују сваки делић протока времена – припрему владара који одлази у бој, али и слику паука док плете мрежу. Време је дато кроз вечно плетење, радњу која означава трајање. Салвадор Дали је овековечио време сликајући сатове – истиче Зоја Бојић.

Наша саговорница предаје грчку и римску уметност, и предмет Посматрање уметности. Када пита студенте да ли је, и зашто, неко дело уметничко, они се увек споречкају, јер одговор на то питање и не постоји.

– Како данас разумемо скулптуру Буде из 10. века н. е, и реплике у пластици и гипсу које се користе у храмовима. Ту су најважнији контекст, вишеслојност и мултиперспективност. Данас се дешава да су нека дела тражена на аукцијама само због промоције аутора. Плиније Старији пише да је један владар по сваку цену желео да купи неко дело, али продавац је тада схватио да је вероватно реч о великој вредности, и одлучио је да га не прода.

Зоја Бојић наглашава да има доста примера да уметник остави изванредно дело, а да за живота његов рад није имао одјека.

– Ово важи за Војислава Јакића. Седео је у кафани у Деспотовцу, стављао папире на мушему и цртао. Залепио би три метра сјајних цртежа на мушему, и њих је изложио седамдесетих година у галерији КЦБ, од пода до плафона. Јакићева дела су у музеју у Лозани и уврштена су у све историје арт-брута.

Наша саговорница предавала је у Њу Делхију од 1989. до 1993. Докторирала је на тему уметника емиграната словенског наслеђа у 20. веку у Аустралији; пишући, између осталих, о Русу Данилу Васиљеву. Многе школе изрониле су захваљујући делу овог „оца аустралијског модернизма”.

– Графичар Милан Милојевић са Тасманије познат је по циклусу „Драги мој Доко”. Слао је уметничке разгледнице у домовину рођаку Ђоки, а како енглески језик не познаје слово ђ, испало је „Драги мој Доко”. Цртао је себе испред куће, испред аутомобила, а у позадини опанке, да се види да и даље држи до традиције.

Друга њена књига на енглеском језику је о Словенцу Станиславу Рапотецу који се борио у Другом светском рату.

– Он је био Џејмс Бонд свог времена – у разним мисијама, подморницама. Постао је једно од највећих имена аустралијског апстрактног експресионизма. Имао је 80 година када ме је позвао у своју кућу у Сиднеју. Звоним. Рапотец каже: „Чувајте се крокодила у мом језеру”, његова омиљена шала. Нашао је униформу из Другог светског рата, и желео да ми покаже. Био је ванредна сликарска појава. Савременици су га поштовали, сматрали су га за силу природе. Купио је и ватрогасни камион, памте га и по томе – истиче наша саговорница.

Каже да је Сиднејско бијенале у току, и „где год да се крене, удари се главом о неко уметничко дело”. Обавештава нас да је рецензент њене књиге, професор на Аустралијском националном универзитету и редовни члан Академије хуманистичких наука Саша Гришин, првог марта објавио обимну књигу о аустралијској уметности. Цео тираж од 10. 000 примерака „разграбљен” је у року од два месеца! Галерије су, каже, дупке пуне, раде до касно, и доста се полаже на свест о националном благу.