Ђердап губи хиљаде туриста годишње

Кладово – Дугогодишњи директор "Ђердаптуриста" у Кладову Богољуб Поповић (сада и један од двојице власника овог предузећа) апсолутно је убеђен да време правог туризма на Дунаву и Ђердапу тек долази и да је питање саобраћајних веза између Београда и Кладова кључно за бржи развој. Камо среће да се сада појаве они руски хидрокрилни "метеори" који су до 1987. године били права атракција за брзу и удобну пловидбу великом реком. Поповић је убеђен да би повратак такве пловидбе на Дунаву увећао посету ђердапском подручју, од Голупца до Кладова, и до пет пута.

Пловидбу реком, са разгледањем обалских знаменитости, ништа не може да замени. Али, надлежне у држави већ 20 година не могу да убеде да је саобраћај истовремено и највећа кочница и најбоља прилика. Љубитељи Ђердапа Дунав у овом бајковитом подручју доживљавају као истинско српско море. Маме лепота крајолика, атракције Националног парка "Ђердап", највећег и најлепшег међу пет у Србији, као и мноштво археолошких драгуља, међу којима су Лепенски вир, Трајанова табла и древни римски мост "Понтес", између Кладова и Турн Северина.

– Све остало може лакше да се реши од невоље коју задаје саобраћај. Без правог учешћа државе ништа се не може учинити, али све се завршава само у нацртима и обећањима. Нема неизбежних подстицаја за заинтересоване превознике, какви се дају свуда у свету. Још конкретније: ако држава одржава друмску и железничку путну мрежу, зашто не би бринула на сличан начин и о речној пловидби. Поготову што би се туристички промет увећао у тако великом обиму. Зар треба посебно убеђивати надлежне да би и државна каса од тога имала вајде – каже за "Политику" дугогодишњи туристички посленик Богољуб Поповић.

Велика је невоља и то што Кладово, већ више од 20 година, нема пристаниште за путничке бродове. Старо пристаниште је потопљено изградњом "Ђердапа 2", низводније код Неготина, а ново није изграђено. И шта вреди што Дунавом плове луксузни речно-морски путнички бродови највише класе, са по неколико стотина веома богатих иностраних путника. Не могу да посете кладовске и ђердапске знаменитости – чак и да то желе.

– Помислите шта би значило уколико би свратио тек само сваки десети од укупно 600 таквих бродова, колико их годишње прође Ђердапом. Значило би бар још 12.000 до 15.000 посетилаца више – вајка се директор Поповић.

Али, ни пристаниште, као ни "метеори", не узбуђује посебно надлежне. Проговори се о томе на понеком од тематских симпозијума и после – опет тајац. Могло се нешто учинити и од надокнаде коју је ЕПС платио општини Кладово за штету која је причињена потапањем дела обале у току изградње ђердапских електрана. Или су надлежни у Кладову добар део те надокнаде утрошили за обнову домова културе у селима и где то није било неопходно. Али, општинским челницима били су потребни гласови сеоских бирача. А кад се расипа, увек недостаје.

Нема, дакле, правих мера и потеза да се искористе изузетне могућности. Зато се капацитет, сада јединог, хотела "Ђердап" у Кладову, са 330 постеља, користи са 46 одсто могућности. А шта би било када би путници са оних 600 бродова, који сада заобилазе Кладово, почели да свраћају у већем броју. Или, када би на прави начин био осмишљен програм развоја културног туризма, и када би се на истом послу нашли угоститељи, културни посленици, институције за заштиту природе...

Биле би и амбиције знатно веће. Не би се говорило како је успех што је "Ђердаптурист" прошле године у сезони имао 1.700 гостију и 4.000 ноћења месечно. Али, само у сезони, која кратко траје. Можда ће, после управо завршене приватизације, амбиције "Ђердаптуриста" порасти. Ђердап свакако заслужује и више предузетничке иницијативе и правих инвестиција.