Гимназијалци на мермерном списку

Ваљево – Из затамњеног дела историје Ваљевске гимназије у периоду од 1941. до 1945. јуче је заискрило још једно зрнце цивилизације, разума, помирења, али и упозорења. У холу школе наспрам постојеће спомен-плоче са петокраком, испод које су уклесана имена 45 погинулих ученика и професора, освештана је и откривена много дужа са крстом и именима 92 професора и ђака који су више од шест деценија били избрисани из званичне евиденције. Тако ће Ваљевска гимназија, стара безмало 150 година, сачувати сећање на својих 137 жртава Другог светског рата.

Овом чину претходило је вишегодишње истраживање и књига гимназијског професора историје Милорада Белића „Затамњена историја – Ваљевска гимназија 1941–1945”, у којој су први пут светло дана угледали подаци из архива Удбе и других недодирљивих и тајних служби. Тачније, обелодањена су имена оних ученика и професора који су страдали као жртве комунистичког режима а потом скрајнути, као да никада нису постојали. Обраћајући се окупљенима приликом откривања нове спомен-плоче, директор Ваљевске гимназије Војислав Андрић је рекао да страхује да списак од 137 жртава није коначан. А о коликој трагедији се ради, додао је, најбоље сведоче подаци да је најмлађи убијени ученик имао 13 а најстарији 23 године. Међу њима је било и рођене браће, јединаца и изузетно талентованих ученика.

 – Данас Европа слави Дан победе, и ми желимо да догађај којем присуствујемо буде наш скромни допринос победи мира над ратом, победи мудрости над глупошћу, победи истине над лажи, победи разума над бесмислом и победи љубави над мржњом. Пожелимо да Ваљевска гимназија више никада не буде у ситуацији да подиже споменике последицама нечовечности, трагичним животним судбинама ученика и наставника, већ великанима из области науке, културе и спорта – истакао је директор Андрић.

После пригодне беседе „Дан победе у Ваљеву”, коју је „Политика” јуче у целости објавила, бивши ученик Ваљевске гимназије, прослављени песник и академик Матија Бећковић открио је спомен-плочу.

– Надам се да нећу никога повредити ако за ову прилику издвојим само двојицу најбољих ђака генерације 1940–1941. и 1942. године, Милорада Ђурића и песника Гојка Табаковића, за чију збирку је предговор написао Сима Пандуровић. Обојица су стрељани. Ђурић је молио за допуштење да доврши роман који је читао, па му је та молба услишена и стрељање одложено за један сат. Тако је и тај роман добио и оно поглавље које још није написано. Ваљевска гимназија није једина чији су ђаци пострадали на супротстављеним странама, али је једина која је подигла спомен-плочу једнима и другима. Нека јој то служи на част, а другима за пример – поручио је академик Бећковић, који је помогао постављање обележја.