Тумори у глави све већи

Неуроонкологија већ својим именом најављује „тешку тему” – операције на мозгу за које је крив канцер који се из тела проширио на главу. Проф. др Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију у Институту за неурохирургију Клиничког центра Србије, срећом, својом позитивном енергијом и тридесетогодишњим искуством најпре охрабри сваког пацијента.

– Врло ми је важно да се човек не осети као осуђеник у болници, већ да схвати да смо сви ми ту да би њему било добро и да изађе здрав. Начелници, захваљујући донацијама, могу много тога да поправе. Нама су после успешних операција пацијенти или њихова породица дали компјутер, цвеће у саксији, фонтану, неки су нам кречили, поклонили радијаторе – показала нам је докторка заиста лепо уређене собе.

– Многе ће можда увредити, али сматрам да наши лекари могу да ураде све операције због којих се пацијенти често шаљу у иностранство. Много је јефтиније купити опрему и дати је овдашњим специјалистима. Уосталом, да смо пре седам година набавили гама нож, он би се до сада пет пута исплатио и не бисмо пацијенте са метастазом слали у Турску код др Селџука Пекера, сјајног стручњака, који ради оно што и ми знамо. Да би био доступан свима, гама нож би морао да буде купљен државној клиници – додаје др Грујичић.

Малигна ћелија тражи свој пут

Вратимо се тешким дијагнозама и свакодневном раду неурохирурга.

– У последњих десетак година променила се природа метастаских тумора, поготово у мозгу. Некада је најчешће ту била метастаза карцинома дојке. Да ли зато што се сада чешће ради скрининг или што се у ранијој фази открива тумор дојке, можда због врло ефикасних лекова којима се он боље лечи, тек рак дојке је постао као хронична болест с којом се живи. Међутим, на другој страни драстично је порастао број пацијената који имају метастазе карцинома дебелог црева у мозгу, што је некада била права реткост – подсећа начелница Неуроонкологије.

Карцином плућа, ипак, и даље је најчешћи разлог метастатских процеса у глави, по чему, нажалост, пратимо свет, а ово што се догађа с оболевањем дебелог црева можемо повезати једино са начином исхране и нездравом храном, тврди наша саговорница.

– Људи дуже живе, већа је вероватноћа да ће малигна ћелија наћи свој пут до мозга. Догађа се да у плућима постоје врло мале, чак и непрепознате метастазе, а да се на мозгу појаве симптоматске метастазе које стварају проблеме. Кад је реч о малигним туморима на мозгу, моје колеге и ја смо приметили да се они све чешће јављају међу младим људима. Некада су најгори примери виђани на пацијентима старијим од педесет година, сада оболевају и тридесетогодишњаци. Што је најгоре, ни деца нису поштеђена, што се раније сматрало случајношћу – истиче докторка.

Чиме можемо да објаснимо све описано? Др Даница Грујичић прво помиње затрованост, пре свега окружења у којем живимо и хране коју једемо.

– Верујем да су мајке оболеле деце биле изложене тим лошим утицајима док су биле у другом стању и, нажалост, морам да признам да очекујем и повећање броја оболелих. Мислим пре свега на утицај бомбардовања којем смо били изложени пре 15 година и истовременог рушења многих хемијских постројења. Није нам објашњено где су те отровне материје отишле, да ли у воду, земљу, у ваздух… Не чуди да становништво нема поверења у нека спорадична саопштења, због чега мислим да би нова влада могла нешто да предузме, окупљајући екипу токсиколога, еколога, ветеринара, стручњака… да кажу шта је, где и колико загађено. То је, у крајњем случају, и брига за потомство, јер тек за тридесет-четрдесет година ми ћемо видети последице бачених бомби – упозорава докторка.

Операције урађене, паре неисплаћене

– Да се ја питам, забранила бих брзу храну. Погледајте колико је гојазне деце данас око нас. Али да се вратим у операциону салу и поменем нешто што бих назвала монструозним туморима, ни налик оним од пре тридесет година, с обзиром на то да од 1981. године радим на овој клиници. Нису они сваки пут малигни, али јесу врло велики, па је немогућа њихова радикална операција. Чини ми се да је порасла појава тумора међу малишанима до треће године живота којима се не може помоћи другачије сем хируршки, уз евентуално неки цитостатик. Тако мали пацијенти не могу на зрачну терапију попут старијих, иако она зауставља раст тумора који није у целости отклоњен – објашњава докторка Грујичић.

Бољке су све компликованије. Срећом, технологија напредује.

– Од државе смо добили апарате којима можемо боље да радимо. Проблем је што у кући немамо неурофизиолога, стручњака који прати шта се догађа с руком или ногом пацијента, нервима и упозорава хирурга да на време стане ако примети да ће му оштетити неки центар у мозгу. За то морамо да ангажујемо људе са стране, обучене за тај врло одговоран посао. У последња три месеца, Клинички центар им није платио око 70 операција, дакле оно што су већ урадили и због тога ћемо, по свој прилици, остати без неуромониторинга. За месец дана – 40.000 динара за сваког од те двојице – наводи конкретно докторка, плашећи се да због неплаћеног мониторинга не стану операције.

С друге стране, оперисани пацијенти имали су право да траже операцију у иностранству о трошку нашег фонда, што би се мерило милионима евра, с обзиром на то да се таква операција на западу плаћа око 30.000 евра.

– На пример, оперишући тумор на слушном живцу, радим на регији у мозгу врло битној за померање руке и ноге, и зашто да ризикујем да обогаљим оперисаног, да не може да устане после операције. А да не рачунамо колико би наше социјално коштао касније тај без потребе направљен инвалид. Да би се неко од наших лекара сада обучио за праћење мониторинга, потребно је око годину и по дана – каже проф. др Грујичић.

Иако су листе чекања појава уобичајена у нашем здравству, у Институту за неурохирургију их нема.

– Наши пацијенти не могу да чекају. Малигни тумор мозга не може да остане тамо где јесте ни две недеље, а не три месеца. Оперишемо и пре и после подне и никоме није обрачунат прековремени рад. Када уђем у салу, морам бити спремна да останем цео дан без обзира на то што има операција које су готове за сат и оних које потрају шест сати. Нема заказаних састанака, не сме бити журбе. Мом пацијенту припада све моје време тог дана. Зашто? Најпре пацијента уводимо у анестезију, прикључујемо мониторинг, стављамо катетере, отварамо место које ће бити оперисано, за шта је потребно сат и по времена, и онда стојим три-четири сата и оперишем под микроскопом. Прво унутар тумора, јер би његово извлачење повукло и околно ткиво, што се не сме предузимати – описује професорка радни дан неурохирурга.

Да је реч о врхунским лекарима вештих руку, потврђује и сама:

– Тек после две деценије проведене у сали стекла сам искуство и сигурност да могу да кажем да ћу решити стање пацијента, без обзира на компликације. Поменула сам цене у иностранству, па нека се зна да моја операција овде кошта колико и фризура у бољем фризерском салону – истиче проф. др Даница Грујичић.

-------------------------------------------------------------

Недостају још три сале

Неурохирурзи кубуре са салама за операције. У Институту за неурохирургију, који је једна од већих специјализованих установа у Европи, поносно подвлачи др Грујичић, постоје три сале и ради 30 неурохирурга.

– Да имамо више сала могли бисмо да постанемо едукативни центар за Европу. Одлично сарађујемо с италијанским колегама, с професором Капабјанком, рецимо, па њихови лекари овде проведу по шест месеци и одлазе са врло богатим искуством. Могао би то да буде корак ка неким будућим пацијентима који би из иностранства долазили код нас на операцију. Урадили смо пројекат за још три сале, конкурисаћемо у многим фондовима и свуда где има наде да добијемо новац, јер би српска неурохирургија њиховим отварањем и опремањем била обезбеђена у наредна два века. Сигурна сам – уверава проф. др Даница Грујичић.

-------------------------------------------------------------

Како помоћи себи

У поплави болести није лако пливати. Докторка Грујичић подвлачи да би свако морао једном годишње да оде код лекара на контролу. То значи да уради анализу крви и урина и затражи микроскопску проверу столице и утврди да нема можда крви у столици. Уколико је све у реду, то је довољно. Жене би без изузетка морале да оде на преглед дојки и код гинеколога, али с обзиром на то да наши лекари опште праксе од писања рецепата немају времена да се баве својим послом, било би добро да свака три месеца жена сама „препипа” груди, саветује др Грујичић. Мушкарци, осим контроле код уролога, посебно ако су превалили четрдесету, требало би да ураде и ПСА тест, који показује да ли је са простатом све у реду. Они млађи, чим примете неку промену на гениталијама, морали би да потраже савет лекара. Пет хиљада новооткривених случајева рака плућа годишње за докторку Грујичић су знак да би ваљало размислити и о враћању флуорографисања.

-------------------------------------------------------------

Породични лекар па остали

– Здравствени систем требало би да полази од породичног лекара. Као на Куби, рецимо. Многи лекари опште праксе су одлични дијагностичари, али од куцања шифри и рецепата не стижу да раде како треба. А тек специјалистичке службе у домовима здравља, на које се чека месецима, па 130.000 хитних пацијената годишње заврши у Ургентном центру. То изискује комплетну промену система здравства – сматра докторка.

-------------------------------------------------------------

Здрава Србија

Др Даница Грујичић председава удружењу грађана „Здрава Србија”, које је, после свих административних перипетија, почело да функционише у јануару ове године, с циљем да обједини много стручњака из здравства, образовања, науке и културе, јер су то четири области по којима се, каже, препознаје сваки народ.

– Здравство сам већ описала, образовање је лоше, посебно факултетско, с приватним универзитетима. Квалитет наставе опада, мало је практичног знања. Научници одлазе, није довољна једна Винча, а децу, судећи по новинама, подстичемо да сутра буду звезде естраде а не истраживачи у институтима. Боље је да од малих ногу слушају класичну музику, гледају добре филмове, попут „Монтевидеа” – препоручује.

Докторка Грујичић радо би под кровом „Здраве Србије” видела сва удружења грађана. Она локална, која решавају проблем водовода, улице, осветљења и раде за опште добро, а не за своју фотељу и чланство у неком управном одбору.