Први знаци филмске среће

Кан – Ако је по оном да се по јутру дан познаје, главни такмичарски програм 67. Канског фестивала је обећавајући! Већ први филм који је стартовао у трци за „Златну палму” – „Тимбукту” Абдерахмана Сисака, редитеља из Малија, показао се као дело вредно сваке пажње, па и једне од фестивалских награда.

Сисако (1961), чије име није непознато филмској јавности, јер су његови претходни филмови „Чекајући срећу” (награда жирија Фипресци за најбољи филм програма „Известан поглед” 2002) и „Бамако” (са Жилијет Бинош, Кан 2007. главни програм ван конкуренције) већ оставили снажан траг – минималистичким средствима, на децентан а визуелно моћан начин, урања дубоко у горућу тему живота под окупацијом исламских фундаменталиста у пустињским градовима северног Малија.

У својој редитељској експликацији Сисако каже: „Агуелхок и Тимбукту нису Дамаск или Техеран па да се свакодневно налазе у извештајима на Си-Ен-Ена. Нико о њима не говори. То су мали градови на северу Малија које су окупирали џихадисти-аутсајдери, „пси рата” пристигли са разних страна, спроводећи ужасан терор над локалним становницима, муслиманима, који су до скора живели скромно и у миру, у складу са суровом природом, божјом вољом и божјим законима. Медији на то затварају очи, а ја немам намеру да методама шока промовишем свој филм”.

У „Тимбукту” Сисако слика живот тишине града затворених врата и празних улица. Живот под новим правилима која су наметнули нови владари, наоружани „свети исламски ратници”, скупљени с конца и колца (Либија, Саудијска Арабија, Америка, Француска, Нигерија...) који се међусобно споразумевају на разним језицима преводећи све својим вођама на арапски. Правила су стриктна: строго су забрањени музика, чај, цигарете, смех, седење испред кућних врата, све игре лоптом, ношење одеће светлих боја... Казне су сурове: каменовање до смрти, бичевање, одсецање руку... Жене су постале сенке, будућност деце неизвесна.

Фокусирајући се на трочлану номадску породицу сточара Киданеа, која са својим малим пастиром живи под шатором у пешчаним динама, срећно, мирно и далеко од хаоса, све до случајног убиства локалног рибара (после свађе око убијене краве која се уплела у његове речне мреже), Сисако приближава гледаоцу сву трагедију промена које су са собом донели странци.

Из филма „Господин Тарнер” Мајка Лија (Фотодокументација Канског фестивала)

Неке од сцена у фулму, попут: каменовања локалног музичара и девојке затечене на улици, бичевање жене која није носила рукавице или играња фудбала „на суво” без лопте, или сцена суђења по шеријату, права су мала ремек-дела. Свеукупна естетика и визуелна постигнућа директора фотографије Софијен ел Фани у градњи атмосфере тихог, али упорног бунта против понижења и бруталности, као и природна глума свих актера, углавном глумаца-натуршчика у веома комплексним ликовима, чини овај филм и важним и незаборавним.

И други филм виђен у тек започетој конкуренцији – „Господин Тарнер”, британског ветерана и вишеструког канског повратника и лауреата Мајка Лија, одушевљава редитељским мајсторством и глумом Тимотија Спола у насловној улози ексцентричног британског сликара Џозефа Малорда Вилијама Тарнера (1775–1851) у овом луцидно сроченом биографском филму.

Тарнерово име носи најпрестижнија британска награда за ликовну уметност, он је један од највећих и најпровокантнијих сликара предела, представник романтизма, али и претеча модерног сликарства који се приближио чак и апстракцији, па не чуди жеља Галерије „Тејт” (али и Краљевске академије) да у част свог значајног јубилеја помогне снимање филмског серијала о сликарским легендама. Један од првих који је то урадио је управо Мајк Ли.

Он Тарнера приказује као изузетно сложену личност, осветљавајући све добро познате контроверзе везане за његов приватни живот и плодну каријеру. Лијев Тарнер је компулзивни уметник, њему је сликање опсесија, из кадра у кадар расте драма која лежи у тензији између његове свакодневице и ексцентричног, епског и ванвременог света који евоцира на својим сликарским ремек-делима. У свом добро познатом „лијевском” маниру, британски редитељски маестро нуди и богат трагикомични потенцијал свог јунака, који се рађа из често турбулентног односа између енглеске конзервативне уметничке сцене и естаблишмента и самог сликара чија су дела за то доба радикална и подвргнута руглу.

„Господин Тарнер” је и визуелно екстравагантан биографски филм о културном гиганту и сликару светлости, човеку који је сањао да своју закониту и незакониту децу (последњих 25 година живота живео је под лажним именом са својом газдарицом и заједничком децом) и све своје слике окупи заједно на једном месту. Мајк Ли му је овим филмом то коначно омогућио, а глумац Тимоти Спол својим ликом, телом и духом дао му је и крв и месо и сву могућу аутентичност. Изврсно.

----------------------------------------------

Отварање руског павиљона

Годинама уназад постало је уобичајено да се гала отварање руског павиљона на канском маркету бомбастично најављује, много гласније него отварање некада популарног америчког павиљона који је у суседству. Руси јуче нису штедели на банкету. „Роскино” је са задовољством представио прошлогодишње филмске резултате на свом тржишту: 604 премијере, 3.512 биоскопских платана, милијарда и 617 милиона продатих улазница, а назначено је и да ове године има руских филмова, не само на маркету већ и у такмичарским програмима фестивала. У трци за „Златну палму” је и нови филм Андреја Звјагињцева „Левијатан”.