Пут у даљину васељене

Чачак – После две деценије друговања са светачким ликовима Драган Јовановић (50) је, носећи у нарамку то искуство иконописца, ступио у пространства фантастике. И опет користи све што краси иконопис, технику, технологију, приступ и искреност у предавању слици, али стварајући један нови обојени свет, какав до сада није виђен.

– Ово сликарство живи свој мали узбудљиви век тек четири године, и у том раздобљу може се разликовати чак пет циклуса, од којих су најновија два тематска. Реч је о младом надахнућу које полако одраста, слике се нижу као обојени дневник уметникових осећања и одлазе својим, неизвесним правцем. Авантура се наставља – каже Драган Јовановић за „Политику”.

Тако на леђима његовог кита, који има име, карактер и улогу, блиста мегаполис из 21. века. Истоветан град постављен је и на палубу папирног носача авиона, а на глави сликаревог модела, лепе Маје, уместо византијских шара утканих у мараму, бораве зидине града о којем уметник сања. Јовановићева нова васељена јесте простор даљина без краја, испуњен сеобама, завршеним и започетим партијама шаха, чудноватим путницима, што доконо лутају космосом, и пауцима који цртају патрљком оловке. А свима је небо заједничка кулиса.

– За ове радове може се рећи да су у потрази за пространствима у којима живе нада, светлост и љубав. То су слике које желе да код посматрача изазову или изнедре најплеменитија осећања, да подсете на осветљену, анђеоску природу човека и детињство његово, пре свега. Да га усмере ка лепоти простора у коме људски род живи. Сцене су подигнуте у небо где актери плове, лете и левитирају – приповеда сликар.

Јовановић вели да је читав склоп слика подређен узбудљивом кретању, видљивом и оном унутарњем које се само да наслутити, путовању ка непознатим одредиштима и световима никад виђеним.

Драган Јовановић: „Ићиго” (2013, темпера) Фото Г. Оташевић 

Јовановић живи и ради у Чачку, до сада је имао осам самосталних изложби и не штеди хвалу за свој доскорашњи правац.

– Иконопис вас може много научити уколико га правилно разумете, ту бораве кључеви сликарства. Можда се неко неће сложити, али моје искуство то потврђује. Оно је између осталог сликама које сада радим дало светлост, радост и оптимизам. Сликам темпером, техником коју су користили мајстори Византије и ране ренесансе, а она даје топлину и јасне тонове. Оно што је у дубини слике, простор, садржај и смисао, посматрач мора да тражи сам, а ја сам се трудио да на крају те претраге изазовем осмех и радост онога ко пред сликом стоји.

Г. Оташевић