Случај тропског воћа
Још траје егзотична, скоро бајковита причу о грађанину који је познат као Миша Банана. Човек кога се моћни пријатељи одричу, или га се сећају као кроз маглу. У ствари, господин Миша је ту негде, али недоступан правди или неправди, зависи одакле се гледа.
Бивши премијер Дачић није могао да га се одрекне. Јесте, дружили су се, виђали, пријатан неки човек. Али Ивица није видовњак, није знао чиме се пријатељ бави. Тек је касније читао у новинама, па рекао подређенима у полицији: „Види, бога ти!” Тај цитат чуђења потиче из времена, док је био први министар владе и шеф српске полиције.
Видело се, ипак, да банана није једина тропска воћка у политичкој Србији. То се могло и очекивати, јер је то воће (банана, дакле) постало сувише тривијално за српске подземне метафоре.
Пре него што је ухваћен, или се предао, или обоје, Дарко Шарић је проглашен за страшило, за човека који прети атентатима читавом државном врху, тада на челу са Тадићем. Тадић се жалио како држава нема ни гроша, а нарко-картел може да плати свачију главу, јер има милијарде евра. Било је и полицијских наговештаја како је Дарко Шарић на свој рабош метнуо читаву државну олигархију, а посебно полицајце који су склони да га траже.
Тадић је тврдио да тај опасник има своје курире у парламенту, влади и полицији, дакле у свим видовима власти, јер он може да их плати и плаћа их издашније него држава. Одатле страх за функцију државе, која можда и опстаје само због економског и неке врсте политичког склада са подземљем. Ту су се налазили и разлози за обазриво чување најзваничнијих глава од снајперске завршнице. Не би било први пут.
После хапшења Шарић је изненадио српску јавност. Пре свега својим изгледом, који је у нескладу за застрашујућом репутацијом. Добро, многи људи из тог света имали су дечија лица, а били брутални према онима који би их „издали”. Овде је реч о нечем другом: Шарић је хиперактивни шоумен, весељак, нека разблажена врста раздраганог Сретена Јоцића. За оне који су заборавили, Јоца Амстердам је преко свог утицајног адвоката обећао мост Београду ако га пусте. Са већим пилоном и дужи него што је Ђиласов.
Шарић се брани естрадном самоувереношћу, уз покушај да задржи веселу мимику надмоћног зналца великих тајни: „Знам, али нећу да кажем, рећи ћу кад треба, своје ћу тајне однети у гроб”.
Кад год је полиција успевала да дође до крупних примерака, кумова мафије или одметника на дужи рок, јавност је очекивала политичке земљотресе: „Кад тај проговори, оде пола владе!”
Многи су говорили, па ништа. Окривљени пред судом може да се брани како му падне на памет, да конструише, измишља, показује своје илузије као стварност. Да лаже као барон Минхаузен. Па и да унесе у наше суморне и поплављене животе још једног бизарног јунака на граници два света, „генерала Папају”.
Тај тропски плод није тако чест на нашим пијацама, али је његово име, ма како далеког порекла, јако згодно за подсмешљиве балканске надимке.
Шарић, дакле, тврди да га је тај Папаја ојадио за скоро 7,5 милиона евра, јер да није давао Папаји, не би могао да послује.
Изгледа да је генерал, ако је прича тачна, нашао за себе златно теле, као Остап Бендер, који је хватао кријумчаре државним бензином, пуштао их, а идеје чувао за себе. У чаршији, а и у медијима, лицитира се са личношћу која се крије иза овог воћно-милитарног псеудонима. Шарићев адвокат каже да ће о Папаји бити речи кад му дође време. Ако Шарић не архивира своје тајне на своју штету, ако се с неким не нагоди, или договори о висини казне. Или и он понуди своју мостовску или другу задужбину у престоници, пошто је Јоца Амстердам учтиво одбијен.
Из његових изјава се, дакле, ништа не може сазнати, осим уверења да није крив. Али једна ствар је сасвим чиста. Онолики посао са десетинама тона кријумчарене дроге, није могућ без помоћи људи задужених за елементарну функцију државе. И политика и полиција и правосуђе помогли су тако гигантском шверцу, али без њих не би био ни заустављен тај пут заносног праха. И сада је ред да се сазна ко је био на којој страни, ко је у име државе и народа, на пример, био час са својим послом, час са слатким, великим парама.
Чак и да Шарић одлучи да проговори о свему што зна, биће потребни чврсти докази за политичку и полицијску активност у складу с његовим берићетним послом. А то ће бити тешко, осим ако тужилаштво има неки адут у рукаву, па га извади одатле пре него што Шарић каже ко је тај Папаја. Можда га момци задужени за организовани криминал, у свом кôд инвентару зову некако другачије.
Свеједно. Велика суђења у Србији углавном почињу као сензација, а завршавају се као комедија. Неке новине пишу да се генерал Папаја, ма ко он био, већ тресе од страха. А можда и од ветра. То је лиснато дрво, високо десетак метара. Плод је изнутра жут, кора није за јело.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


