После потопа

Ово је једном морало да се догоди! Није божја казна, већ цена деценијског нехаја.

Године и деценије ће проћи док ова генерација сведока језивог старозаветног потопа не заборави рушилачке таласе безимених потока, речица – урушавање кућа, одроне, прскање и нестајање путева, евакуацију и збегове. Причињена је штета од милијарду евра. Тако је, на брзака, проценио немачки „Шпигл”. Можда је и већа али сиромашна Србија средином маја 2014. потонула je у још већу беду.

На кога да гласи ова фактура са десет бројева? Ко ће, када и како да намири губитак?

Ово није реторичко већ реално питање. Грађани питају: зар је ово морало да нам се догоди? Одговор: морало је јер смо деценијама били нехајни према води. Да ли је штета могла да буде мања? Могла је, да нисмо заборавили мудрост: „Вода је добар слуга а лош господар”. Да је остварен пројекат „1.000 акумулација” штета би била бар за трећину мања. Господин Тимерманс, министар спољних послова Холандије, на отварању Новосадског сајма пре неки дан рекао је да је Холандија воду, „свог љутог непријатеља, претворила у пријатеља и савезника”. Народ је столећима радио и плаћао високе доприносе. Земља која се на свим језицима зове „земља у рупи”, „ниска земља”, Низоземска, је на обали Северног мора подигла високе насипе, саградила мрежу канала, устава, пумпи и других уређаја који воду држе под компјутеризованом контролом. Постала је цветна башта Европе, други светски извозник вишкова хране. Гост из Холандије је грађане Србије посаветовао шта и како да раде. Хвала му јер и то је помоћ.

Ово није прва велика поплава. Било их је на стотине, али ми још нисмо извукли поуку: и ми морамо воду да претворимо у савезника!

Ових дана, у поплави небројених изјава и интервјуа водећих људи, који су посетили угрожена подручја нико није најавио да ће, под хитно, бити објављена водопривредна стратегија и почети обрачун са воденом стихијом! Е, то је оно што брине. Лош знак који ме, рекао бих – баца у очај! Морамо једном да зауздамо разорни вишак воде и сачувамо је за летњи, сушни мањак. То је посао који ће трајати бар 50 година, можда и више, зависно од суме новца који ће Србија да улаже у водопривреду. Много каснимо и веома исплативо улагање у водопривреду мора бити неколико пута веће од досадашњих, скромних издвајања. Поред повољних страних зајмова неизбежан је већи допринос свих грађана. Овај данак морају да прихвате јер је реч о њиховом животу и опстанку, уколико унуцима не желе овакве, драматичне евакуације, губитак имовине и силне поремећаје. Биће помоћи са стране од пријатељских држава, можда и Европске уније свом кандидату, али то ће бити довољно тек да се ублаже патње народа Крупња, Обреновца, Колубаре...

Зато ће фактура за огромну штету бити адресована на све грађане Србије. Нема другог платиоца! Наши преци и ми, њихови наследници, одговорни смо за деценијска, недовољна улагања и одрицања, што је знак да још немамо култ воде – чврст темељ напретка и процвата. Народ опомиње и теши да „Свако зло има и своје добро“ и једина могућа корист од овог потопа је наук и поука како да се ово не понови!

За три дана проглашене жалости и туге, Србија мора да размишља о жртвама и штети, али и о својој будућности...

Новинар, председник Покрета „Богата Србија”