Од Николе Калабића сам направио јунака, а не губитника

Глумац, драмски писац, редитељ, песник и афористичар Зоран Ранкић, представиће следећег месеца нову, десету књигу, овога пута афоризама и два одломка из драма „Збогом заувек, одмах се враћам”.

Рођен је 9. августа 1935. у Дервенти. Драмску школу завршио је у Сарајеву 1955, од кад је био члан локалног Народног позоришта, а од 1961. је у Београдском драмском.

Истакао се као тумач низа улога, а посебно у ТВ драми „Последњи чин”, као командант Горске гарде Никола Калабић. Остварио је улоге и на радију, а познат је и по интерпретацијама поезије. Аутор је драма „Калемегданци” и „Скретница” и збирке песама „Аорист”. За свој књижевни допринос сатири добио је много награда, као и најзначајније домаће признање „Радоје Домановић”.

Живи сам у Београду.

Чиме сте обележили одрастање?

У томе је учествовао Други светски рат, јер сам 1941. имао шест година. Као избеглицу из Босне, у Србију су ме довели у кућу деде по мајци, у Горњи Милановац, у слободу. Али, после три месеца спаљен је и тај град. Тиме је обележено моје детињство, а и живот.

Како сте ушли у глуму?

Нисам знао шта ћу са собом. У школи сам био лош у свему, сем у писању, па ми је претила опасност да други пут паднем у гимназији. На питање професора: „Шта ћеш ти у животу да радиш” чуо сам себе како кажем: „Бићу глумац”, а нисам баш знао шта то значи. Али, рекао сам и то сам био и остао цео живот.

Ко је све у Београду био уз вас?

Била је то, пре свега, моја велика љубав према Београду. Био сам поносан као глумац у граду који неизмерно волим, иако га не познајем. Али захваљујући људима из позоришта, управнику Београдског драмског Предрагу Динуловићу, као и редитељима Бори Драшковићу и Мирославу Беловићу, брзо сам постао Београђанин.

Како вас је освојила уметност?

Верујем да сам био намењен уметности. Прво сам, као дете, почео да цртам и да пишем песме, па сам отишао у глуму која ме је потпуно опчинила, а књижевност и афоризми су ми постали свакодневна игра речи и животних односа.

А како доживљавате позориште?

Позориште сам увек доживљавао као цркву. Себе у позоришту видим као свештеника уметности. Зато пуног срца играм и пред пуном салом и пред десетак гледалаца. На то ме обавезују моја вера, моја уметност и моја црква – позориште.

Ко вам је све био пример за углед?

Као врло млад глумац, кад сам имао чисту душу, као што сваки млад човек има, ценио сам сваког глумца. Сваки глумац је за мене био неко чудо, као посебан човек. Ипак, од наших глумаца посебно сам ценио Миливоја Живановића, Љубу Тадића, Бранка Плешу...

Да ли сте се нечега одрицали у име глуме?

Новца. У време кад сам гостовао на радију тражили су од мене да снимим рекламу за моторно уље. Питао сам их: „Шта ће ми рећи поезија коју читам на радију?” Одговор је био: „Шта те брига.” Ипак, било ме је брига. Нисам прихватио ту понуду. То је индиректни одговор и за много крупније понуде.

Како доживљавате славу?

Не могу да кажем да нисам тежио слави. Чинио сам то и кроз разна одрицања упркос неправдама. Све сам трпео чекајући тренутак кад ћу моћи да покажем нешто што још нисам показао. И онда се појавила драма Синише Павића „Последњи чин”, та улога Николе Калабића, у режији Саве Мрмка, коју сам добио стицајем околности.

Којих околности?

Пре мене улогу је добио Бата Живојиновић, па је одустао, а потом Гидра Бојанић који је чак почео да снима, па је и он одустао... Кад су ме позвали нисам хтео да прихватим, јер нисам желео да будем „штрајкбрехер”, мада нисам ни знао о чему се ради. Ипак, отишао сам у Ивањицу на снимање и са Савом Мрмком сам се, после много прича, ипак, договорио да прихватим улогу.

По сценарију, ко је био Калабић?

Негативац који је, наводно, издао свог команданта Дражу Михаиловића. Мени је то добро кренуло, а свима у екипи је то било најважније после силних одлагања снимања. Кад се све склопило ја сам од те улоге направио јунака, а не губитника. Та драма је емитована у два дела и цела југословенска јавност је била на ногама тражећи од мене да гостујем у разним емисијама.

Који сусрет посебно памтите?

С генералом Пеком Дапчевићем у београдском хотелу „Мажестик”. Устао је од стола, пришао ми и театрално честитао на глуми Калабића: „Био си убедљив, маестралан, художествен. Остаћеш забележен у аналима глуме.” После тих похвала имао сам потребу да изговорим: „Али...” Пека је истакао: „Али, направио си нам политички проблем.” Рекао сам му: „Не ја, он, Калабић вам је направио проблем.” Пека ми је, потом, у мирнијем тону, рекао: „Требало је ти да играш нашег Крцуна Пенезића.”

Да ли сте нешто научили од жена?

О тој теми сам једном пријатељу рекао: „Шта ти знаш шта су жене? Ти си ожењен човек.” И то није шала. То је велика истина. Питајте удате жене.

Како доживљавате жене?

Веома их ценим и волим. И не само да мислим да су јачи пол него да су ближа копча оном нестварном небеском божанском, него ми. Оне представљају то нешто велико и недокучиво. Ми смо, мушкарци, само обични људи. Жена је чудо, па она рађа човека.

Шта је за вас љубав?

Љубав је за мене идеал. И ако човек превише потоне или се превише узнесе у том идеалу он одгађа љубав, бежи од ње, од страха да је не упрља. И тако остаје сам и нико му не верује да је био вољен. Па чак и он помисли да није никад ни волео.

-----------------------------------------------------------

Имамо младе људе за понос

Како тумачите ставове младих према поплавама?

Поносим се младима који су у овој трагичној ситуацији тражили да учествују у спашавању људи, приватне и државне имовине. Млади волонтери су нудили своје услуге и тамо где им није место, тамо где одлазе посебно обучени људи. То је, признајем, нешто што баш и нисам очекивао у таквој мери. Тужан сам због овога што нам се догодило, али и поносан што имамо младе људе за – сваки понос!

………………………………………………………………

Афоризми:

• Поштен човек мирном спава, али се нерадо буди.

• Стао нам је мозак, али ми идемо даље.

• Чине што бране и бране што чине.

• Само напред! Многи су тако отишли.

• Живот је пред нама. У паничном бекству…