Портрет без рама: Жарко Лаушевић

Глумац Жарко Лаушевић протеклих дана је, после дуже од две деценије, боравио у Београду, граду чијој је позоришној публици несебично поклањао своје јунаке, од Кањоша Мацедоновића и Светог Саве, до Шиље, Петра Хорвата, књаза Милоша Обреновића, Браце Гаврана… После 15 година изгнанства у Америци, пре десетак дана најпре је у потпуној дискрецији посетио болесну мајку и брата у Црној Гори, а затим обишао неколико блиских пријатеља у Београду, колеге из матичног ЈДП-а, Атељеа 212... Пријатељи који су га видели кажу да добро изгледа, али да је немиран и безвољан. Одбија јавне наступе и публицитет.

Рођен 1960. године на Цетињу, Жарко Лаушевић је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду и на велика врата закорачио у свет глуме. Освојио је многе награде свог еснафа. Његова животна драма почела је 31. јула 1993. године, после трагедије у подгоричком кафићу „Епл”. Жарко је тада убио Драгора Пејовића и Радована Вучинића и тешко ранио Андрију Кажића. Првостепена пресуда гласила је: 15 година затвора. Казна је потврђена и после његове жалбе, а затворску казну издржавао је у затворима у Спужу и Пожаревцу. Лаушевићеви адвокати поново су уложили жалбу, али на адресу Савезног суда. После поновљеног претреса, 1998. године изречена му је коначна пресуда: четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у затвору већ провео четири и по године, недуго затим пуштен је на слободу.

„Нисам изговорио своју завршну реч на овом последњем суђењу. А хтео сам поново да кажем тим унесрећеним породицама да схвате, ако могу, колико сам свестан зла које сам им нанео, трагедије коју су доживели и коју доживљавају. Знам да бол не чује, али не би било од мене срећнијег човека на кугли земаљској да се то није десило, да сам могао другачије. У цркви увек упалим три свеће: за оца и њих двојицу. Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица и ја, па нас је Бог тако саставио: да њих казни мојом руком, мене њиховим главама”, причао је у то време Лаушевић.

Недуго затим, Лаушевић одлази у Њујорк, где живи и данас, а породицу издржава радећи физичке послове. Пре пет година ухапшен је у САД због боравка без визе, а надлежни органи разматрали су могућност депортовања у Србију, која је расписала међународну потерницу за њим. Међутим, септембра 2009. године суд у Њујорку му укида притвор, тадашњи председник Борис Тадић доноси одлуку о Лаушевићевом помиловању, а министар полиције Ивица Дачић 1. фебруара 2012. године уручује му српски пасош.

Жарко Лаушевић се повукао из јавног живота. Тамо, „далеко преко океана” живи свој живот, који је хируршки прецизно, отворено и дирљиво описао у својој аутобиографији „Година прође, дан никад”. Још памтимо његове речи које је изговорио посредством видео-бима на београдском представљању своје књиге:

„Наравно, ја нисам слободан човек. Човек који је убио никада више не може бити слободан. Слобода више никада не може бити моја реч. Слобода је право других да кажу шта мисле о мени. А ја више и не знам шта је та реч. Је ли то можда само сећање да сам једном као дете трчао око Биљарде и био срећан, или је слобода онај тренутак кад сам одлучио да напишем ову књигу?”

Борка Г. Требјешанин