Велика очигледност

За оне који су ратовали, Велики рат није био само рат, већ и „велика очигледност” која је разорила и рашчарала илузије у које су веровали у доба мира. Преживели, било на победничкој страни, било на страни поражених, после њега више нису могли да верују у оно што се пре рата чинило тако јасним и очигледним. Сусрет са ратом био је толико интензиван да је предратни свет одједном постао прошли, ,,јучерашњи” свет. О томе сам мислио док сам гледао снимке великих поплава у мојој земљи. То је била, и јесте, наша „велика очигледност”, која је учинила могућим да се први пут од 1999. године суочимо са нама какви заиста јесмо, а не какви нам говоре да јесмо, и са светом какав он збиља јесте, а не каквим нам се представља. Као да је та подивљала вода однела са собом целу скаламерију индустрије свести са мање или више софистицираним облицима паблик рилејшнс, који спинују реалност таман онолико колико је потребно да прикрију оно што је очигледно. Потоп је био, и јесте та „велика очигледност”, јер се у њој човек сусреће или са водом која му долази до колена или са сликама на екрану које је безобразно и дрско тумачити. Сва та набујала вода је у једном тренутку обесмислила све ријалити програме, све вештачке спектакле, све медијске звезде и звездице... Тако је постала џиновски детектор лажи кроз који су прошли и свет и ми као народ, и ми као појединци. У тих неколико дана видели смо ко нам је послао помоћ да би нам помогао, а ко да не испадне како нам није помогао. Видели смо и то да мале земље могу да буду велике државе, видели смо и супротне примере. Сазнали смо да се грађани деле на оне који су пожурили у друге градове да на обалама река граде насипе од џакова, и оне који у тим угроженим градовима седе у баштама у друштву продуженог еспреса и сунчаних наочара, бринући само о томе да ли је њихова кућа сува. Постало нам је очигледно оно што се у сувим временима није тако јасно могло видети: да Срби нису најлењи народ у космосу, да патриотизам није склониште хуља. Видели смо да постоје и они који ће се бацити у воду да би спасили човека, и они који ће скочити у воду да би спасили његов новчаник. Видели смо тзв. мале људе који су заслужили наше поштовање и дивљење и тзв. велике људе који су заслужили оно што су и добили: презир. Видели смо хероје који су страдали, а да нису морали, а видели смо и оне који су желели да живе као да се ништа не догађа. Видели смо да не би било лоше да имамо и по неког војника и хеликоптер више. Најзад, видели смо које су се вредности супротставиле потопу, а које су том потопу симболички или стварно помагале. И не бисмо могли да кажемо да смо у сувим временима оне прве неговали...

Исто онако како је Први светски рат нестајао, лагано, у свести оних који нису ратовали, тако ће и сада, како се земља буде сушила, и поплаве нестајати из нашег сећања. Свет ће постајати, поново, све мање очигледан. Ускоро ћемо заборавити на оне који су се жртвовали за некога кога нису ни познавали, а они које смо с правом презрели, представљаће се као жртве симболичког линча. Неће баш свака помоћ бити помоћ... Биће и кредита који ће се тако звати. И опет ће се подсмевати свакоме ко буде казао ,,ми”. Можда... А можда ћемо успети да запамтимо све што се ових недеља дешавало, упркос свему што ће нам се говорити када се земља осуши и можда ћемо то стање, ту „очигледност”, успети да продужимо и у време када сунце буде сијало, а канали поново буду суви. Била би то једина утеха.

slobodanvladusic.net