Куће у потоку

Заселак Пиргићи са 12 кућа у селу Ребељ код Ваљева више не постоји – клизиште га је однело. Одрони су угрозили и домове преосталих мештана у овом планинском селу на Медведнику.

 У Пиргићима више нема ара слободног земљишта где би уместо срушених могла да се направи и шупа, а камоли нова кућа. Осам је срушено, две стоје, али им из земље вире само кровови или оџаци. Две само што нису пале. Ту живота више нема. Природа је изменила конфигурацију села до непрепознавања. Ниво Ребељске реке подигао се за 15 метара. Сеоско гробље је одлутало из свог лежишта, стабло трешње као да је добило ноге, а на месту где је био малињак телевизијска камера је забележила само гомилу наслагане земље као да ту никада ништа није постојало.

Још гори биланс катастрофална поплава је направила у општини Крупањ. Водена бујица је сравнила са земљом 38 и 168 оштетила кућа. Држава је обећала да ће их до септембра изнова саградити или обновити. Али невоља је где саградити нове куће, а да не буду на клизишту или у потоку.

Примера из ове катастрофе, чије ћемо ожиљке годинама видати, има на претек, али из ове незапамћене поплаве требало би да извучемо неке поуке.

Држава, оличена у локалним самоуправама, не сме више никоме да дозволи да прави куће у потоку или на клизишту. Макар то било и на дедовини. Не може без дозволе. Али та иста држава мора својим урбанистичким и свим другим плановима људима, који хоће да подижу кров над главом, да гарантује сигурност и безбедност, па и од поплава и клизишта.

Али општинске власти их најчешће немају, иако их закон на то обавезује. Урбанисти издају грађевинске дозволе за градњу на нестабилном терену, грађани да би прошли јефтиније граде и тамо где се не сме. А онда када „закува” – државо, људи помажите.

На природу, 200 литара воде по квадратом метру за три дана, не можемо да утичемо, али на овом нивоу цивилизацијског развоја и знања можемо смањити ризик рушилачког хода клизишта и поплавних бујица. На најмању могућу меру.

Ова земља не постоји од јуче. Постоје знања и искуства. Геолошке карте. Застареле? У реду. Цртајмо нове. Обележимо црвеном бојом сва места на којима се ни шупе не могу правити. Ко то учини без дозволе – нека сам сноси последице, ако му држава пре тога све то не сравни са земљом. А не да моли неуке и несавесне да легализују оно што никако нису ту смели да граде.

Урбанисти треба да уцртају где, шта и како сме да се зида. Кућерак на обали поточића? А он за ноћ побесни и донесе шест-седам метара воде и за неколико сати промени конфигурацију терена. Не може.

Дивља градња је у овој несрећи показала своје право лице. Није тешко претпоставити да се већина кућа, које су срушене, налази на неком од спискова за легализацију међу оних 1,3 милиона нелегалних.