Џамбо срамота

Напокон ће и „Политика” написати нешто о Слободану Недељковићу Џамбу. Једино наши читаоци не знају ништа о њему. Нисмо га произвели у потресног хероја Обреновца као таблоиди који су слепо преносили његову причу како неуморно спасава људе из потопљеног града иако је у поплави изгубио жену и сина. Све док га полиција није ухапсила и разобличила као лажљивца јер жену и сина никада није ни имао. Измислио их је, како сад пишу исти они таблоиди који су га претворили у звезду, да би изазвао што веће сажаљење и, поврх 30.000 динара хуманитарне помоћи које су му саосећајни људи већ уплатили, од државе добио кућу, коју, као ни породицу, нема.

За сада није познато да ли је херој Џамбо лагао и о томе да је извлачио несрећне Обреновчане из воде. Ако није, онда иза његове преваре има зрно племенитости. Али, сумња се, тврде таблоиди, да је, налик јуначким хајдуцима који су народ и штитили и рекетирали, мало спасавао унесрећене од зулума воде а мало их пљачкао. Ако то и није тачно, он је свакако лажима измамио новац од добронамерних грађана, као да га је својеручно извадио из њихових џепова.

Али начин извештавања који је Џамба преобразио у трагичног хероја, који је доживео најтежу трагедију али наставља да помаже другима, није различит од његове преваре. Јер, таблоиди сензационализмом вештачки изазивају усхићење, бес и тугу све док се читалац не навуче на дневну дозу тих осећања. Они, наравно, имају право да тако привлаче публику све док је она жељна површних узбуђења, као што ће увек бити. Али, зато је важно да барем неки медији, иако се то све више дешава и озбиљним светским кућама, не подлегну тренду обрађивања и најважнијих вести као инфотејнмента, мешавине информација и забаве, заправо сентиментализма који наизменично подстиче на смех и сузе. Да рецимо провере да ли у причи, поред много емоција, има места и за мало истине.

„Информер”, први лист који је писао о Џамбу, извинио се читаоцима што их је довео у заблуду. Уредник тог листа Драган Ј. Вучићевић пише да су Џамба „подржали из најхуманијих могућих побуда” али је, ето, „пут до пакла поплочан најбољим намерама”. Извињење је умесно али је промашило тему. Медиј који претендује на озбиљност не би смео објављивати текстове базиране само на хуманим побудама. И социјални радник би претходно проверио да ли је особи која тражи помоћ она заиста нужна. Новинар би чињенице морао испитати уместо да тек тако напише причу због које се, како наводи „Информер”, подигла цела Србија. Али, Џамба су таблоиди једва дочекали јер им је дао оно што читаоци желе. Мелодрама с правим херојем – таква прилика се, очито, не пропушта само због правила професије. А она налажу да се публици не даје све што тражи већ искључиво истина. То је најбоља намера коју новинар може имати – да направи истинит извештај.