У знаку позоришта

Специјално за "Политику"
Бројни позоришни фестивали у Пољској, пре свега Фестивал пољске класике у Ополу и Фестивал пољске савремене драме Р@порт у Гдињи, показују колико се у овој земљи поклања пажња позоришту. "Месеци фестивала" у Пољској су април и мај: прошле године, као члан жирија, учествовала сам на ополском, а ове године као добитник Награде "Станислав Игнаци Виткјевич", за популарисање пољског позоришта и драме у Србији, на гдињском фестивалу. Оба фестивала изненађујуће су посећена. Како од стране оних који прате позориште, тако и од средњошколаца и студената. Јер, у оквиру Програма народне просвете допушта им се бесплатан улаз.
На представи Ружевичеве "Картотеке" у режији Казимјежа Куца из свих градова трограђа, славних из времена Солидарности, како је директор фестивала Јацек Бунш у поздравном говору у Музичком позоришту рекао, било их је преко триста.

Поред најновијих пољских драма (Војћишек, Томашук, Масловска, Ковалевски, Вилквист, Качмарек, Модзелевски, Новаковски, Демирски, Сала) у режији најмлађе генерације режисера (Војћишек, Томашук, Ковалевски, Вилквист, Пјoтровјак, Кос, Пенћикјевич, Стшемпка, Котањски), приказане су и Ружевичеве драме ("Картотека", "У песак", "Одлази", "Стара жена излеже" и телевизијске драме "Којештарије", "Изашао из куће", "Душица", "Рајски врт", "Разбацана картотека") које је пратила веома богата изложба плаката појединих представа од 60-их година 20. века до данас. И, пре свега, научна конференција на тему "Ружевичевске ревизије" и панел дискусија "Верни/Неверни (Ружевичу)" које су имале за циљ да у оквиру 85. пишчевог рођендана још једном размотре његов модел "отворене драматургије" која је наставак међуратних авангардних концепција Леона Хвистека и Виткација.

"Отворене" у смислу стварања "немогућег позоришта" које на својеврстан начин повезује реализам и поезију, а "сређену драмску структуру замењује скупином фрагмената", односно драмама-сценаријима који су доживели низ најразличитијих реализација, како у Пољској тако и у свету, а да је њихов аутор остао "инспиративан" до данас. О чему су на научној конференцији говорили највећи познаваоци Ружевичевог драмског умећа: З. Мајхровски, М. Сугјера, А. Крајевска, Ј. Ћехович, Б. Гучалска, А. Халупњик и др.

Поред бројних позоришних фестивала ваља истаћи и појаву низа нових позоришта, насталих после слома комунизма. Ипак, држава финансира веома мали број позоришних кућа. Пре свега оне с дугом традицијом и тзв. народна позоришта. Остала финансирају региони или фондације. Да би опстала, како се често истиче, морала су створити нов језик и нову публику. Преломном годином сматра се 1997, односно представе Кшиштофа Варликовског и Гжегожа Јажине, које су постале нека врста манифеста новог позоришног језика, отвориле нове просторе у пољском позоришту крајем XX века и извршиле највећи утицај на формирање новог језика и нових позоришних форми током последње деценије, остајући тачка односа и за следећу генерацију која је дебитовала после 2000.

Називају их "млађи способнији", "нови незадовољни", "бруталисти". Пољски озбиљно и полуиронично. И за једну и за другу генерацију карактеристично је да су веома ангажоване савременим проблемима Пољске и света (политичким, друштвеним, културним и личним). Подједнако у институционалним и тзв. независним позориштима (варшавским: Промена, Лабораторија драме, Л Мадам, Стара барутана, Позоришни студио (четврт Прага), Полонија (приватно позориште Кристине Јанде), Купатило (Краков), База@ртем. Интермедијални форум позоришта, Синема, Комуна Отвоцк, Малта, Драмско позориште Јежија Шањавског у Валбжиху, Позориште Хелене Моджејевске у Легњици, Савремено позориште у Шчећину, Савремено позориште у Вроцлаву, познањска: улично позориште Сфера тишине и оф-позориште Уста Уста, гдањско Приморско позориште, Позориште Монтовња (Монтажница), Отмичари тела, Гарђењице, Удружење Вјершалин, Међународни позоришни фестивал "Малта", Фестивал "Храбри Радом", Краковске позоришне реминисценције, и др. У великим и малим градовима, чак селима (Гарђењице, Супрасаљ). У области режије, глуме и сценографије.

Прву награду на овогодишњем Фестивалу Р@порт (већ други по реду) добила је представа Пјотра Томашука "Бог Њижињски", једног од оснивача данас можда најславнијег пољског Позоришта Вјершалин из Супрасаља. Говори о трагичном животу и стваралаштву Вацлава Њижињског, о месту уметника у свету вредности. Темељи се на његовим потресним дневницима које је писао у душевној болници, у последњој фази свог живота, на књизи Тадеуша Насјеровског "Кад разум спава, у мишићима се рађа лудило" и Литургији православне цркве. С обзиром на оригиналност и савршенство и представа "Бог Њижињски" и само Позориште Вјершалин, основано 1991, заслужују да представљају Пољску на овогодишњем Битефу, ако је то због његових бројних гостовања на најзначајнијим светским позоришним фестивалима могуће. Јер, спада у позоришта која ни по чему не заостају за Позориштем лабораторија Гротовског, Канторовим Kриkот 2 или Гарђењицама Јежија Стањевског.