Злурадост

Једна од главних одлика пријатељских односа јесте саосећање. Када према некоме имамо пријатељски однос, тада нам није свеједно када приметимо да та особа трпи, да се лоше осећа. Тада саосећамо са њом: постаје нам жао зато што је другоме тешко. Некада једино саосећање дефинише однос као пријатељски, јер и када ништа не можемо да урадимо да бисмо другоме олакшали и помогли, можемо да са њим саосећамо.

Сасвим је друга ситуација у непријатељским односима. У њима не постоји саосећање са патњом друге особе, већ се појављује равнодушност или злурадост. Када је неко равнодушан на туђу патњу, тиме показује да другога не доживљава као важног, па му самим тим није ни важно како се други осећа. У тој врсти непријатељског односа особа заузима став апатије, индиферентности према туђој патњи.

Као што каже и сама реч, злурадост је када се неко радује злу у којем се неко други нашао, туђој патњи, несрећи која га је снашла. Можемо да се запитамо зашто други ужива у туђој муци? Злурадост проистиче из начина на који онај ко је злурад види другу особу и њену несрећу. Он је види као покварену, неморалну, злу особу којој се датом невољом догодила заслужена казна. Управо због тога што у несрећи види у ствари оправдану казну, особа и реагује радошћу и задовољством.

Злурадост је у ствари знак антипатије, противосећајности у којој је особи драго када други трпи, а криво јој је када је други весео. Злурадост је реч која описује први облик антипатије, а за други, када је особа жалосна зато што је другом добро, могли бисмо да предложимо кованицу „доброжалост”.

У блиским односима не би требало да постоји антипатија. Али људи нису савршена бића и зато повремено блиски људи, рођаци и пријатељи могу да нас изненаде својим реакцијама зависти у којима нерасположењем реагују на наше успехе, а прикривени злурадошћу на наше неуспехе. Ако треба да оптужимо неки део личности који је одговоран за овакав двоструки, и позитивни и негативни однос, амбивалентност, онда је то онај део нас који зовемо „унутрашње дете”. То је онај део који воли да се такмичи са другима, који воли да буде бољи од других, да стално побеђује, а који пати када су други бољи у нечему.

И зато сваки знак злурадости или „доброжалости” које код себе осетимо према другима треба да буду разлог за дијалог са нашим унутрашњим дететом. Објаснимо том делу себе да смо добри и када нисмо најбољи, да не треба да се упоређујемо и такмичимо са другима. А када суптилне знакове антипатије приметимо код других, треба то да уважимо као нешто што би могло да нас угрози, али што није разлог да друге одбацимо. Људи нису савршени, па тако ни људи који са којима смо блиски.