Како припитомити таму

Изложба „Припитомити таму”, која је већ представљена у оквиру фестивала „Крокодил”, сутра ће бити отворена у Француском институту у 18 сати. Реч је о петнаест паноа са црно-белим фотографијама Слађане Станковић, упоредо са текстом Силвена Придома, француског писца. Двоје уметника срели су се у Београду прошле године и претворили своје утиске у заједнички визуелно-књижевни догађај. Силвен Придом је прошле недеље боравио у Београду и заједно са Слађаном Станковић учествовао на отварању изложбе у оквиру фестивала „Крокодил”, док ће сутра у Француском институту уз ауторку фотографија учествовати Урсула Бургер Еш (која је превела текст Силвена Придома) и Владимир Арсенијевић.

Силвен Придом је пре годину дана провео месец дана у Београду у уметничкој резиденцији на позив удружења „Крокодил” и Француског института и каже да је био импресиониран енергијом града.

– Фотографије Слађане Станковић су управо супротне тој живости која је била мој основни утисак о Београду. Ја сам сретао много људи и видео пуно догађаја, а на њеним фотографијама има пуно празних простора, а врло мало људи. Оне су безвременске, приказују Београд на врло личан и поетски начин. То што њихова ауторка ствара неке своје светове, врло личне, било ми је чудесно, јер отвара пут машти. То су простори који као да ишчекују да се нешто догоди, што је невероватан окидач за маштање. Чини ми се да сам почео да замишљам неке ствари чим сам видео фотографије, чак и пре него што смо се договорили да направимо нешто заједничко – испричао је Силвен Придом за „Политику”.

Слађана Станковић, која се фотографијом бави већ 15 година, отишла је из Србије 2002. године у Француску и од тада живи и ради између Београда и Париза. До сада је углавном радила социјалне теме. У Србији је фотографисала раднике и рударе који настављају да раде иако је све око њих стало, ромску децу са улице, у Бугарској сиротиште, а у Паризу свет бескућника. Редовно је излагала у Паризу, а у Београду у Уличној галерији 2012. и 2013. године. Овоје први пут, после тих маргиналних светова, да се бави својом интимом.

– Почела сам да лутам Београдом и да фотографишем. Зашто сам фотографисала Београд ноћу? Можда је то било неко стање духа у том тренутку. Из Србије сам отишла као и многи прилично разочарана и љута на своју земљу и на себе саму, а кад сам се вратила после десет година схватила сам да су ти демони још у мени, да још постоји страх од неких појава у нашем друштву и недостатак комуникација са људима. Почела сам да радим са таквим емоцијама, а онда полако кренула да излазим на светлост дана. Тако и Силвен води своју причу, најпре је мрак да би се на крају изашло на неко блештаво сунце – каже Слађана Станковић.

Силвен Придом је до сада објавио више романа, а најновији „Là, avait dit Bahi”, који говори о сећањима старог Алжирца из којих извиру исечци историје Алжира пре и после проглашења независности и који ће ускоро бити објављен и на српском у издању „Геопоетике”, добио је и награду „Луј Гију”.

– Тема Алжира јесте једна од великих, али болних тема која отвара тешка питања – каже писац. – Рат је био јако суров, прљав и много критикован. Чињеница је да је пут Алжира ишао ка независности, није се то могло мимоићи, а данас се тај рат у Француској сматра помало срамним и људи који су прошли кроз њега не воле да причају о томе. Мислим да су симпатије свих младих писаца на страни независног Алжира. Ми смо генерација која то није проживела, не осећамо грижу савести и зато можемо о томе да причамо. Ја сам хтео да прикажем алжирски став. Мој деда је својевремено живео у Алжиру и могао сам да тражим од њега причу, али нисам, већ сам отишао код тог старог Алжирца да чујем „другу страну приче”. Тај човек је био пријатељ са мојим дедом, али у исто време они су припадали непријатељским странама. Његов угао гледања ми је омогућио да у другачијем светлу видим однос између Француске и Алжира.

Силвен Придом је детињство провео у Африци (Камерун, Нигер, Бурунди, Маурицијус) и то искуство сматра изузетним, јер „воли земље у којима су животи људи испуњени историјом”. И Србија је земља са богатом прошлошћу, каже, али још је довољно не познаје, не зна језик и не би се усудио да пише нешто друго осим ових поетских, безвременских записа за изложбу.

Изложба у Француском институту биће отворена до 5. јула.