Здрава храна с Јастрепца

Горња Речица – На десетак километара од Прокупља, по бреговима под врховима Јастрепца, угнездило се село Горња Речица. Некада су овде били непрегледни воћњаци аутохтоних сорти. У селу са све мање људи и воћњака, Љубинко Васиљевић је један од ретких који обнавља воћарство, и то на посебан начин.

На улазу у село, са обе стране пута, жуте се бујне стабљике кантариона. У дворишту Васиљевића, неодољиви мирис камилице. Помишљамо: само од брања овог лековитог биља могло би пристојно да се живи. Наш домаћин вели да је на неколико стотина метара одaвде, у планини, нетакнута природа и много шумских плодова и гљива.

Па, ипак, сви одоше у градове. И његова деца су по свету. Један син му је у Аустралији, други у Куршумлији, ћерка у Прокупљу, брат у Аргентини... А он решио да учини нешто што би ту тужну слику села променило. Подиже Љубинко воћњаке и повртњаке без хемије и вештачких ђубрива. Користи само што планинска земља, вода и небо пружају. А све помоћу науке, свог и светског искуства. Завршио је, иначе, средњу пољопривредну школу. Он је једини у Топлици засновао производњу воћа и поврћа на органски начин и има све потребне сертификате.

– У сарадњи са Министарством пољопривреде већ четврту годину производим органску храну. Мој рад прати специјализована италијанска фирма за издавање сертификата. До сада сам добијао лиценце које важе годину дана, а сада се надам трајном сертификату, па ћу моћи да извозим на европско тржиште. Већ сам са Италијанима, Немцима и Грцима склопио предуговоре. За своје производе добијам троструко већу цену. Јабуке, на пример, странци откупљују по три евра за килограм – каже Љубинко Васиљевић, уверен да ће својим примером надахнути и остале у селу, па и у целој Топлици. Све је, каже, подредио том циљу.

Његову мајку Стану затичемо како уређује лозу. Иако јој је 85 година, у селу се не седи беспослено, вели. Послужи нас медом и хладном планинском водом, па ракијом крушковачом.

Пењемо се затим уз брег изрованим путем, до воћњака Васиљевића. На 2,5 хектара, нижу се редови крушака, јабука, дуња, шљива, клеке... Крај свакога стабла грумен зеолита. Он, каже Љубинко, повећава принос и до 50 одсто. Вештачког ђубрива овде нема. По воћњацима су гнезда за птице које уништавају трећину инсеката, тако да се прскање своди на најмању меру, и то искључиво природним препаратима.

По ободу младог воћњака огромна стабла крушака стара преко сто година. Љубинко се и определио да негује аутохтоне сорте као што су јабуке шарунке, шуматовке, колачаре, па крушке јечменке, базве, полошке, калуђерке... Оне су отпорне на многе болести и инсекте. А све их калеми на дивљаке, јер су и бујније и отпорније.

– Намеравам да кренем и у производњу органског грожђа. Мој брат од ујака Миломир Требаљевац има у Аргентини 250 хектара винограда. Грожђе гаји на природан начин и продаје га тамошњим маркетима. Био сам код њега у Бело Хоризонтеу и видео доста тога, а одушевило ме „чешљање“ гроздова. Ми у проређивању кидамо сваки други грозд, а они посебним чешљем прореде зрна у грозду, што је много боље. Код њих се у вино зато не додаје шећер. Значи, потпуно је природно. На јесен идем код сина Милоша, који у Аустралији има грађевинску фирму. Тамо, кажу, прерађују грожђе на природан начин, а и воће суше на сунцу. Хоћу и то да применим овде – поверава нам Љубинко своје планове.

Да држава помаже, село би оживело

У центру Горње Речице је продавница. Отворили су је удружени сељаци. Могли би, кажу, они још много тога да учине кад би имали подршку државе. Да саграде хладњачу, сушару, неки мали погон за прераду воћа.

– Ако странцима дају за сваког запосленог радника 5.000 или 10.000 евра, нека нама дају трећину, па ће се многи вратити овамо и запослити. Ја сам бих упослио најмање двадесет људи. Вратили би се и моји синови. Прво Дејан из Куршумлије, па Милош из Аустралије, који и отуда успева да одржава воћњаке овде. Преко интернета наручује шта кад треба да се ради, а шаљем му и слике како изгледају воћке, од цветања до зрења. Вратила би се и ћерка Јасмина, која је завршила за лекара, али чека посао већ седму годину – уверен је Љубинко Васиљевић.