Принцип у принципијелном времену

Принципа, Жерајића, рат и немерљиву цену испаљених пројектила можемо, пре свега, разумети очима и мерилима ондашњег времена. Данас, када је промењен европски поредак, а нови је на танком леду, интерес тренутних победника да се на ненаучним основама прекроји историја видљив је у делима појединих људи са дипломама историчара. У ова нехеројска времена, у добу духовне тромости и релативизма, начелност и борба за нематеријалне циљеве многима делују неискрено, неисплативо или барем сулудо. Међутим, начела којих се држао Принцип остају као могући путоказ и данас.

Занимљиво је да су име и презиме јунака који је на Видовдан убио престолонаследника окупаторске империје вишеструко симболични. На то делимично указује и Владимир Кецмановић у инспиративном казивању о принципу и Принципу. Гаврило (сила Божија) и Принцип (начело, владар) значе начело утемељено у сили Божијој или силу Бога као цара над царевима. Неки би рекли да је Гаврило, у складу с пословицом номен ест омен, био одређен за велика дела.

Али поред значења имена, за разумевање мотива и околности у којима долази до убиства Франца Фердинанда, важно је указати на изворишта деловања Младе Боснe. Два су изворишта на којима се напајају Принцип, Жерајић, Гаћиновић, Голубић и други. Један је српска и балканска традиција борбе за ослобођење превасходно православних од османских завојевача. То је низ устанака, буна и хајдучије, од устанка српског „цара” Јована Ненада почетком 16. века, преко Светог Петра Цетињског до Карађорђа, и безбројних српских, грчких и бугарских устанака, закључно са 19. веком. У Невесињској пушци, 1875. године, учествовали су Гаврилови деда, отац и стриц.

Друго извориште, тј. образац за рад Младе Босне, су управо атентати, тајна и полутајна друштва и политичке завере, у складу с тадашњим европским трендом. Многи владари и припадници владајуће елите Европе и САД 19. века и с почетка 20, страдају или успеју да преживе атентат, од Наполеона (првог и Трећег) до руских и аустријских царева и припадника царске породице. У томе су идејни утицај и модел биле италијанске организације. Нарочито су Мацинијева Млада Италија и, преко масонских веза, гарибалдинци представљали узоре српским и јужнословенским организацијама попут Народне одбране у Србији и низа других у Босни (Млада Босна), али и у Далмацији (на челу са вајаром Иваном Мештровићем). Млада Босна и њена претеча, Српско-хрватска напредна омладина, предвођена Ивом Андрићем, биле су за окупљање јужнословенских земаља око Србије.

Аустријском царству, против кога су се горепоменути бунили, после низа буна, пораза и губитка територија у Италији и Немачкој, остала je само могућност територијалног ширења на Балкану. Зато је оно планирало рат против Србије.

Дубоко бирократизована и за ондашњу Европу слабије привредно развијена држава, имала је око петине немачког становништва и сталну тежњу већине осталих да се осамостале или барем постигну шире аутономије. Србима, али и другим словенским народима ово царство је постајало све мрскије. У угарском делу вршена је све насилнија мађаризација, распуштена је Војна граница, укинуто Српско војводство, гоњени су српска удружења и ћирилица, посебно у Босни. Двојна монархија је пре избијања Великог рата организовала три велеиздајничка процеса против православних — два у данашњој Украјини и, нама познатији, Загребачки процес против Срба 1908–1909. Све већи притисак на словенске и друге народе, уз чињеницу да је Босна против воље огромне већине становништва прво окупирана, а онда и припојена (анектирана) 1908. стварали су посебну омразу спрам бечког двора у балканској провинцији. Велики војни маневри царске војске у Босни и Херцеговини које је посетио престолонаследник Франц Фердинанд са супругом, били су директна претња српским краљевинама Србији и Црној Гори. У таквој атмосфери опште напетости, на Видовдан, који се везује и за убиство турског султана завојевача, у посету долази Франц Фердинанд.

Завера младобосанаца је до данас остала делимично неразјашњена, што је омогућило спекулације на тему да ли је у атентату пресудну улогу имала масонерија? Oвакве тврдње, иако донекле могуће, делују као претеривање својствено не само слободним зидарима него и другим езотеријским организацијама.

Другачија тумачења, резултат су махом политичких а не научних „открића”. Овакво уподобљавање историје политичким процесима је у историјској науци примећено одвајкада. Свежији пример је усвајање 1951. године Француско-немачког споразума о контроверзним питањима у европској историји. Суштина овог договора о начину писања историје је полагање темеља будуће економске, а затим и политичке заједнице која ће прерасти у Европску унију. Једна од позадина прекрајања историје и проглашења Гаврила за терористу јесте стари план рестаурације дунавске државе. Но како народ каже – човек снује, а Бог одлучује.

Дипломирао историју у Риму. Докторирао на Факултету политичких наука у Београду. Запослен на Институту за међународну политику и привреду