Мали и велики робови

Ниш – Из године у годину понавља се ситуација на нишким улицама. После зимских и не баш пријатних кишних дана, као и нижих температура током овог пролећа него обично, када је на улицама због хладноће било мало просјака, од почетка овог месеца просјачење је толико узело маха да озбиљно угрожава нормалан живот и смета. Ниш је буквално преплављен „децом робовима” – дечацима и девојчицама, којих је, нешто мање, било и ранијих година. Ипак, разлике има – на почетку овог лета ту су и на десетине старијих особа које насртљиво пресрећу грађане, просе и, што није тајна, контролишу мале просјаке у својој близини.

Великим проблемом претходних месеци бавили су се и полицијски и многи други органи у друштву, а највише Центар за социјални рад „Свети Сава”. У овом центру објашњавају да су се просјачењем некада бавили само малишани из сиромашних ромских породица, али да је данас све више и припадника других националности. И, што је од посебног значаја, нико од босоногих који траже новац није из Ниша: утврђено је да никада не раде у месту свог боравишта, већ долазе са стране – из околине Алексинца, Крушевца, Лесковца, Беле Паланке, па чак и из најјужнијих места у Србији.

За мале просјаке организује се превоз путничким или комби возилима од места боравка до Ниша, где стижу сваког јутра и преподнева, кажу у нишком Центру за социјални рад. Увече их „послодавци” скупљају и од њих одузимају сав новац који су прикупили током дана. Понекад на места где је „приход” добар старији долазе и по неколико пута дневно и од „деце робова” узимају оно што су до тог тренутка скупила. Кад заврше „посао” малишани на повратку у места пребивалишта чак добију и неку врсту дневнице, односно „плате”.

Иза њиховог ангажовања понекад, али врло ретко, стоје родитељи који су без извора прихода. Много је, међутим, најближих рођака који их ангажују и који су, у ствари, и прави организатори развијене мреже просјачења.

Стручним анализама покушало се да се прецизно утврди шта би требало подразумевати под просјачењем. Разлика је, каже се, између испружене руке и тражења новца на улици или од врата до врата, и појаве када неко од тих истих малишана нуди цвеће на тротоару, свира на улици или на раскрсници или паркингу понуди да опере стакла на возилу.

Без обзира на ту дилему, просјачење у Србији дефинитивно није мука сиротиње, која, немајући средства за живот, са испруженом руком стоји на мосту или тротоару и чека да јој се удели мало новца. Према свим истраживањима и анализама, реч је о добро организованом послу у којем се највише деца, али и све више старијих искоришћавају и под принудом раде за неког ко од свега има највише користи.

Тој појави и тако организованом „послу” мора се стати на пут јер сцене које се свакодневно виђају на нишким и улицама и тротоарима других градова, руже слику целе наше земље пред светом. Овогодишња појава много старијих међу просјацима указује на то да је у Србији и све више жртава трговине људима.