На Газиместану

На Видовдан излазимо на Газиместан да нас види дан и да око напунимо видела. Свако ко дође на ово свето место има осећај да се бар мало уздигао од земље ка небу.

Али, зашто се свако ко дође на Газиместан узнесе мало више него што треба, па помисли да је бољи него што јесте, да је бољи од других? Никада ми није било јасно зашто вечито меримо ко је „српскији” Србин. Чак и када долазимо на парастос.

Као доказ да смо „српскији” од других носимо заставу „височије” него они, и мајицу различиту од других. Тако се, једни, заветујемо да никада неће бити граница, други су и Србија и Русија, трећи би да су Гаврило Принцип двадесет првог века, па четврти, пети и тако даље...

И док тако мислимо да је наше обележје споља значајније од туђег спољашњег одличја, пуче петарда посред нас самих. Једна новинарка усплахирено је узвикивала не знајући где би се склонила: „Има ли овде обезбеђења? Има ли овде обезбеђења?”

Албанци нас овога пута нису провоцирали. На сваких стотинак метара трасе којом смо пролазили (а можда и ближе) стајао је полицајац. Чак су се и наши жути аутобуси, који превозе ђаке по енклави од школе до школе, и данас вратили читави. У претходне две године ти млади који су се враћали са Газиместана плаћали су цену парола наших мајица.

Сваке године овде сусрећем Мишу адвоката и Љиљу из Београда, постали смо већ пријатељи. Миша ми прича повест о свом деди солунском официру, а ја се присећам писама српских конзула из турског времена и туге Ракића, Нушића, Симића због стања духа интелектуалне елите у Београду и њеног немара према страдању Срба на Косову.

Данашњи Срби на Косову су помирљиви, трпељиви, гостопримљиви. Неко ће рећи: и превртљиви и лицемерни. Какви год – опстају у муци. Јер, када су се вратили са Газиместана морали су да тргују у продавницама које држе Албанци. За не дај Боже – скенер једино имају у албанским клиникама.

Због тога они више не облаче мајице. Јер, живот треба да тече и траје, а Видовдан је само један дан.

Писац из Грачанице