Лепе ли музике са Гардоша

Јелена Блечић је сликарка у чијем ликовном концепту, пре свега, превлађује фигуративна уметност наглашеног колорита. Њен сликарски рукопис може да интригира, провоцира, безобразно заводи, али његова суштина је у наглашеном постављању питања односа човека и савременог друштва.
Млада ауторка, чији су радови подједнако добро прихваћени од стручне критике и публике и налазе се у значајним државним институцијама и приватним колекцијама, сматра да су њена платна, у ствари, нека врста организованог хаоса са којих провејава сам живот. 

На њеним сликама приметне су фигуре и људски актови у природној величини. Јелена Блечић је, дакако, од оних стваралаца који у свему траже и цртају – радост. 

Београд и Земун су за њу потпуно независне, аутентичне целине. Као неухватљиве енергије, као музика, као нешто што појединац или успе да препозна као своје или не.

На брду, изнад обале

Земун би пре био њен избор за живот него Београд. Насеље на обали Дунава, по њеном схватању, неупоредиво је мирније, једноставније, потпуно другачије у ритму и изразу.

Она издваја Синђелићеву улицу која се налази одмах изнад обале, а на једном од три земунска брда. Улица медитеранске радости и уских калдрмисаних пролаза Јелену Блечић подстиче на размишљање.

– Рођена сам у Савском венцу, а као да сам рођена у Земуну. Одувек сам васпитавана да препознајем специфичност Земуна. Јасно знам разлоге због којих волим Земун и зашто ми он прија. Користим сваку прилику да људе који немају довољно сазнања о њему нежно упознајем са причом о Земуну. Он има свој ритам у коме сам се препознала као биће. Моји родитељи имају кућу у дворишту најлепшег парка у Земуну. Међутим, аутохтоно језгро Земуна је његов Доњи град. Ако се крене ка реци, може да се види да тамо за сваког постоји понеки кутак. За јутарњу кафу, ручак или слатке вечерње заносе. Свеједно. На Земунском кеју је све већа гужва. Људи траже енергију од воде. С друге стране, Чуковац, Калварија и Гардош су карактеристична брда за Земун. Гардош је најближи Дунаву. Саткан је од малих, уских улица. Могла бих да издвојим Синђелићеву улицу, са складним интимним двориштима и кућама. Ова улица је једна од малобројних која истински успева да сачува архитектонски печат. Синђелићева улица креће изнад ресторана "Шаран", пролази читавим успоном и наставља се према Гардошком гробљу о коме је писала Исидора Секулић. Она би, на неки начин, могла бити и уметничка, боемска четврт. Са прегршт радњица, локала... Нажалост, многе кафане са себи својственом атмосфером све чешће умиру, на сваком кораку се замењују туђим кухињама. А када се једном народу "дирне" у књижевни језик и националну кухињу, немилосрдно се уништава његов ембрион. Ми као идеја, као нешто што је наше, нестајемо. Зато ми је жао што се искорењује "асталска песма". Музика уживо не мора да значи баханалије и обест. За живот, мој избор би увек био Земун. То је ствар карактера. Бринем за Синђелићеву улицу и њену будућност – говори Јелена Блечић.

Заобилажење духовног идентитета

Уметница има идеју о оснивању канцеларије за народну традицију. Као особи са високим естетским критеријумима смета јој свест која не негује сопствени идентитет.

– Мало се ради на очувању визуелног, стилског и духовног идентитета. Кад странци дођу у Београд, на првом кораку треба да им буде јасно где су дошли. Који су то основни симболи који карактеришу земљу и овај град? Волела бих да се неко сети да се формира кабинет или канцеларија или радно место које би се бавило очувањем домаће традиције и фолклора. Не видим разлога да будемо искомплексирани, да то своје што имамо поништавамо, умањујемо, обезвређујемо. И у Београду и у Србији. Не би се странци толико везивали за Београд да овде не постоји нека есенција коју препознају – примећује наша саговорница.

Она би волела, рецимо, да под отвореним небом и на некој ударној локацији у Београду постоји место где би могле да се набаве ствари за свачији укус.

– Да тамо буде хране и пића. Медовине и ракије. Јер, сувенири у "Беоизлогу" ни по чему нису карактеристични за Београд. Таквих ствари има свуда у свету. Чиста копија. Униформисаност под диктатом глобализације. То је једна од ствари које мени сметају. Немамо дефинисан и  препознатљив симбол града, јер себе не поштујемо у довољној мери. У ствари симболи постоје, али ми нећемо да их назовемо тако – сматра уметница која је у јуну имала запажену изложбу у Галерији УЛУС-а.

Она спомиње и хаос у градитељству. Можда код нас, додаје наша саговорница, и постоји неки закон који ограничава дивљу градњу, али на то се нико не обазире. Не може још дуго тако. Неке ствари су измакле контроли. У једном тренутку, тај бесмисао ће се свима огадити, појешће сам себе, указује сликарка. Суштину београдског духа она види у способности Београђана да у тренутку препознају сваку ситуацију.

– Често људи унутар себе имају неки порив, али немају могућности да га испрате до краја. Београд пружа ту могућност и зато га странци воле. Једино се у њему подразумевају подразумевајуће ствари. Он је једно од малобројних места где термин излазак значи нешто што функционише двадесет четири часа. У Београду је живот спонтан, без неког значајнијег плана, саткан од милион ситних чаролија. Још једино у Београду постоји та голицава неизвесност сваког тренутка – каже Јелена Блечић.